Ispratila sam poslednjeg klijenta za danas. Ugasila sam svetla i krenula ka izlazu. Dok su se moje misli još uvek bavile logistikom i tražile ključ iskoči mi već verbalizivan osećaj. On se očito bavio iskustvom, ova logistika mu je dosadna. I puf, kaže: “Koliko je umetnosti danas stvarano u ovoj prostoriji.” Ih, pomislim, možda je malo previše poetična i teatralna izjava, no tu je i mene celu zainteresovao da čujem još. I tako sam počela da se slušam: