Jel’ste živi?

“Osećam se tako živo”.
Pitam se odakle nam ovaj izraz ? Čovek je živ ili nije. Kakva to stanja opisujemo kada kažemo osećam se živo ili “kao polu-mrtav”, “polu-živ” ?

Krećem u potragu za odgovorom. Pa izvolte sa mnom ako ste za ovu turu.

Kada ste se osećali stvarno živim, bez da dodajete prefikse ? Hajde da počnemo odatle.

Zar to nije bilo onda kada ste se osećali strastveno povodom nekoga ili nečega ? Kada ste bilo involvirani. U kontaktu. Sada i ovde. Kada ste dopuštali strasti, životnosti da vas vodi ka cilju. Kada ste se predavali. Zaobilazili zamke poznatog. Kada se u život nisu mešalu standardi, racionalizacije i ozbiljna opasna kontrola koja maše prstićem i ubeđuje vas da sve najbolje zna. Bili su tu, svi ovi elementi, pomagali manje ili više, ali uvek kao neka mašinerija koja je u službi libida. Stvaranja, kreiranja. Kao neki spust niz reku. Tu se smrt nikada nije mešala. Bilo je suviše života tako da za nju nije bilo mesta. Kao da sve u vama i oko vas cirkuliše. Kao da rizik i hrabrost nisu samo deo nas nego mi sami. Neki perpetuum mobile. Tako lepo, a opet i tako bezbedno. Bezvedno za dušu, ne i za sliku, za Ego. I uvek je dolazila neka reč “sloboda”. Sloboda od poznatog, nametnutog, uštognjenog.

Sloboda kao esencija radosti

Životnosti. A svi oni zajedno, inicijativa, hrabrost, strast, sloboda, radost svi postoje tako predivno zajedno da potpuno bacaju u senku sve druge instinkte i potrebe za održanjem, lažnom sigurnošću, tuđim ili introjektovanim standardima i očekivanjima. Tu je nekako sam čovek, a opet i toliko sveta i ljudi. Paradoksalno. I tada kao da je sve tako jasno i racionalno, istinito i izvesno u svom tom kretanju. I glava i srce i mi i svet. Celovitost jednog bića ujedno i celovitost sa drugim bićima jer tek tada vidimo i još bitnije osetimo koliko je to neodvojivo.
A ovaj doživljaj je tako jasan, izvestan više no bilo koji nasilno nametnut konstrukt života i radosti.

Toplina

A to “tako živo” je tako predivno toplo. Unutar i oko nas. Toplina i vrelina života. A ništa ne izgori, “samo” živi.

Uplašeni bauk

Naša kontrola je stalno u stanju napetosti jer se stalno boji. Boji se da će biti napadnuta i ugrožena. Šta je reći ova, kako će me vrednonati onaj. Kako ovo može da me povredi. Stalno je u pripravnosti od svih mogućih opasnosti. I to je ono što je opasno. Izgradila je zid sa vojnicima i oružjem. No životnost, život, strast je takva da u nama pobuđuje energiju koja prevazilazi ovo uplašeno borbeno stanje Ega za samoodrzanjem. Život je jači. Ovaj protok o kom smo govorili je snažniji. Pa i naravno. Zar ne ? Samo u ovom prevazilaženju Ega za samoodržanjem i odbranom od fantaziranih neprijatelja ili fantaziranih efekata je naša radost. Mi. E, to su ti trenuci. Mogli bi i da ih pustimo i postanu život ? Bez “polu”.

Vatra života

Hajmo još nešto da imamo u vidu. Strast jeste vrela. Potiče od vatre života. Ali evo, uviđam nešto značajno. Ta strast nikada nije učinila da nešto izgori. Nikada ništa nije uništila. Ona utiče na život, širi ga i razvija. Stvara ga. Nikada razara.

Brkanje važnih pojmova

Ljutnja je takodje vrela. Silovita. No upravojajući njom možemo dalje pomoći sebi da se usmerimo na ono važno i udaljimo ili promenimo ono što želimo.

Zaledjenost

No ako zaledimo ljutnju i strast, životnost zadržavamo ih u sebi i zaledimo sve njihove kapacitete.

Ogorčenost
je silovita, ali hladna. Razarajuća. Ne celovita. Pa pogledajte. Kažemo li nekada da je neko strastven po pitanju zavisnosti, alkohola, kocke?

Sve što razara život ne nosi reč “strast” u sebi. Ali da, jesmo strastveni po pitanju, umetnosti, kontakta, muzike, ljubavi, lepote, svemu što podržava život. E tada smo “stvarno živi” a ne “polumrtvu”, “rastureni”, “odvaljeni”, “pocepani”, “pokidani od…”

Ekstaza života je tamo gde je strast, ne sila. Iako može tako izgledati. No manimo se toga kako spolja izgledaju stvari. Prođite izlog i vidite šta je stvarno unutra. Ne mešajte neku promiskuitetnu sreću sa punoćom i stabilnosti radosti i zadovoljstva.

Ništa na pola

Izlog bez sadržine je “pola”. Polu živi i polu mrtvi bliži smo smrti. Zato je se i plašimo jer je u ovom slučaju zapravo svakodnevno i osećamo. A strah od smrti sprečava osobu da živi. I onda opet juri “pola” i tako u krug.

Život je protivotrov strahu od smrti.

Živi!

Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i edukator