“Ne brini, nema ništa u mraku, mirno spavaj.”
Pa to je laž. Zašto to pričate svojoj deci? Zašto to pričate sebi?
Nemam ništa protiv mirnog sna, ali imam protiv načina. Uostalom koliko je miran san ako je zasnivan na laži?
Viktor Frankl je govorio da smo stalno na mestu tenzije između onog što jesmo i što tek treba da postanemo. To što treba da postanemo, drugim rečima naredna faza razvoja ili metaforom predstavljeno mrak u kome je bauk uvek nosi tenziju i traži toleranciju na frustraciju i hrabrost suočavanja sa tom narednom fazom.
I u toj fazi ima bauka. Ali i ti bauci čuvaju nešto nama značajno što možemo i treba da prevaziđemo kako bi osvojili blago te faze.
Zar nije tako i u pričama? Zar nije tako i u igricama? Svaki nivo je novo nepoznato sa nekim baukom koga treba da savladamo, pokupimo blago i idemo dalje. A svaki nivo je za nijansu zahtevniji i bogatiji u dobiti od prethodnog.
Tako je u životu, nisu priče to izmislile. Samo su svojim rečnikom rekle da bauk, mrak i opasnosti nepoznatog postoje. Postoje i dobrobiti i nagrade koje osvojimo na svakom nivou. A postoji i zahtev da tako živimo ako želimo zadovoljstvo.
Ako to ne radimo pa onda smo kao junaci priča koji su pritisli pauzu. I tako žive. Beskarajno trepće pauza za život dok izmišljamo racionalizacije zašto baš tako mora. Ne mora. I ne treba.
Setite se omiljenog filma ili priče. I sada zamislite da baš u najuzbudljivijem trenutku taj junak koji vam se dopada, sa kojim ste se identifikivali pritisne pauzu baš tik pred ulazak u svoju avanturu. Tik pred suočavanje sa svojim baucima i izazovima. Ili još gore zamislite da kaže: “Ma nema ovde bauka, sve je ok, idem da dremnem” I zamislite da to radi svaki put kada mu scenario donese izazov. Kakav postaje, kako se oseća, šta je sa njegovim životom? Ništa.
I to se dešava svima nama i sa svim našim pričama i potencijalima kada se odlučimo da ne gledamo u život kakav jeste. Živimo tuđe priče jer se ne povezujemo sa odgovornošću i slobodom naše.
Tako da- U mraku i teritoriji koju još nismo osvetlili ima bauka. I ako nema trenutno pojaviće se. I to je ok. Naši zadacj nisu razvoj beskrajnih mehanizama odbrane od te činjenice već oprema za suičavanje. Razvoj sposobnosti na svakom nivou i ulazak u sledeći.
Polazimo od toga da prihvatimo taj deo realnosti, da ne ignorišemo. Zatim, pod ruku sa znatiželjom malo po malo prilazimo bauku, upoznajemo naš naredni izazov, ispitujemo, istražujemo. Pod ruku sa tolerancijom na frustraciju učimo i razvijamo sposobnoati koje su nam potrebne za savladavanje. Volja i hrabrost nas gurkaju dok nas celovitost drži da istanemo u izazovu. Neutralizacija nam pomaže da strahom ovladamo.
Potencijal jeste mesto haosa, neki bi rekli ( zapravo ne bi rekli, ali bi se tako ponašali) i užasa. I da l, to je na neki način tačno. Isto onoliko tačno koliko i ti da imamo i možemo da izgradimo psihološku opremu za isto. Kao što bauk moze da nas ugrozu tako migu i mnoge paiholoske sile oko nas, ali i unutar nas. Tako je. Ne pritiskajte pauzu. Ako nastavite sireci svoju opremu za zivot prelazite na sledeci nivo ( razvoja) To je život. Ostalo je životarenje.
Uputite se ka tom opasnom bauku, osvetlite taj nepoznat svet i otkrite šta vas sve tamo čeka.
Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 