“Pa, kako može to sebi da radi? Evo gledam je, pokušavam da joj objasnim. Stalo mi je do nje, moja je drugarica, ali kao da reči ne dopiru do nje. Slušam je kako priča da bez njega ne može da živi, pa gluposti. Povinuje se nekim zahtevima i kao da sebe pravi nesposobnom. A to svakako nije. Ona ne vidi, a tako je očigledno koliko se prilagođava, koliko gubi sebe, svoje stavove, svoje potrebe i to sa nekim smešnim izgovorima.
Uostalom nije jedina. Koliko je samo ljudi, ne samo u brakovima, u životu uopšte, koji prate slepo neke fikcije i prodaju se za smešne iluzije. “Samo da me drugi voli, samo da me prihvati”, samo da budu deo mase koju vode šarene laže.
Lelulaju kroz život slepi za sve ono što mogu, za prirodom date im kapacitete.
Evo ti si psiholog ti mi reci. “
Pa, hajde:
Danga
Kakve god bile okolnosti u kojima smo rasli, svi nosimo nešto zajedničko. Da bi nas prihvatili a time čuvali i negovali kao mala ranjiva bića morali smo nešto činiti. U primarnom okruženju u kome smo rasli postojala su određena pravila. Naši prvi izbori, početak formiranja u vezi je upravo za ono što smo trebali činiti da bi nas neko prihvatio i obezbedio osnovnu sigurnost. Bebe i deca u potpunosti zavise od onih koji ih podižu. I tako, potreba za preživljavanjem biva, koliko toliko, zadovoljena uz cenu. Učimo se principima koje nam daju, ponašamo u skladu sa zahtevima, pratimo pravila. Mnoge izbore u ponašanju dakle vodi primarno strah povezan sa odobravljanjrm i prihvatanjem od strane drugih ( čak i bunt, no to je tema za starije uzraste dece i za neki drugi tekst).
Ta rana iskustva i bazična potreba za odobravanjem upravljala je našim ponašanjem i malo po malo nas formirala. Mnogi izbori napravljeni su baš zbog drugih. A onda ti drugi vrate nam obezbeđujuću osnovnu- bazičnu sigurnost. Zadovoljavali ste druge jer je tada bilo neophodno za vašu bazu. Nije baš da ste imali izbora.
I to je tako. Deo je odrastanja, socijalnog sistema, kulture i svakako dobra psihološka kalkulacija za bebirone.
A šta ćemo sad?
E sada nam ostaje pitanje koliko se u životu dalje vodimo ovim principom čiji je rok davno istekao. Ili u ovom slučaju odgovor na zadatu temu:
Kod mnogih ljudi je ova tendencija toliko ukorenjena da je ne samo ne primećuju već i vide kao deo svog karaktera. A neki je i veličaju.
Pluskvamperfekat
Davno je prošlo vreme u kome je naše preživljavanje realno ugroženo ako pravimo izbore koje se ne sviđaju drugima. Davno je prošlo vreme u kome smo ugroženi ako se ne dopadamo. To više nije istina. Ono što održava ovakav pristup je fantazija da je tako. Koja bude dovoljna da utiče na mnoge izbore u ljubavi i radu. A kako je davno potisnuta sve to biva lepo upakovano u termine poput “ljubav”, “hemija”, “dobar čovek”. I dok se ovi izrazi koprcaju iz kandži pogrešnih značenja čovek sve dublje tone u živo blato njihovih pravih značenja.
Ko preživi pričaće
I poput drugarice o kojoj je Milica pričala, tako i mnogi drugi povezuju svoje preživljavanje sa time koliko je neko njime zadovoljan. “Ne mogu da živim bez nje/ njega,”, “Umirem od blama, ko zna šta misle o meni”, “Pa tačno da umrem ako to kažem, odbaciće me.”, “Hajde da probam pa ko živ ko mrtav”.
Ovde i sada i onde i tada
Vidite li poveznicu, vidite li koliko ima smisla? Ali za pluskvamperfekat. Nekad je ovo zapravo i bilo tačno. Sada živi samo zato što mi tu vezu držimo na aparatima. Ostao je ožiljak davnih iskustava, a mi ga hranimo našom autentičnošču.
Ako zaista verujete ( svesno ili nesvesno) da ste ugroženi ako vas ne vole, ako niste stalno adaptirani i poslušni mogu da zamislim, mada često vidim, koliko je jaka vaša motivacija da budete poslušni. Fascinantno je šta sve čovek može da toleriše, u šta sve može da poveruje vođen ovakvon motivacijom. A da ne pominjem koliko ovakva osnova boji vašu stvarnost da ona to i postaje. Onakva je kakvom je napravite. A ova, oh, nije lepa. I ne samo što nije lepa već dejuje kao jama za vašu autentičnost koju sami kopate.
I dok god je tako vaš život je usmeren oko drugih jer ste ubeđeni da je to neophodno. Mislite da se isplati. I da, nekada je to bila dobra kalkulacija, ali ne na ovu situaciju.
A za to vreme
iscrpljujete se da dobijete nešto što već imate. Već ste sigurni, već ste sposobni, već imate kapacitet da razvijate sve što vam nedostaje. Ali kako to ne znate sva energija ide da obezbedite nešto što je već tu umesto na ono što nemate, a važniji vam je životni cilj, a i zadatak.
Ne tražite od drugih da vam daju što već imate, tražite od sebe da vidite.
Probudi se. Pokreni se.
Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 