Putovanje

Sunčan i lep dan. Rim. Šetnja, obilazak i razgovor.

“Ivana šta te tera da stalno putuješ i zaviruješ po ćoškovima duše? Biraš da ideš u nepoznato, da istrazuješ. Evo i u ovoj šetnji po uličicama i u životu. Intrigira te to “ne znam”. Stalno budiš neke uspavanje razine nesvesnog uma. Često postavljaš i bolna pitanja, a čini mi se čak i uživas u nekada beskrajnim unutrašnjin diskusijama? Zašto se nekada užasavaš površnosti kada je tako mirna, izvesna, stabilna i lepa? Gde si pošla?”

“Pa da, sada kada te čujem shvatam da sam čak i posao tako birala. Učila sam i osposobila se za profesiju čiji je stub svesnost da ga nemaš. Da putuješ i tražiš. Čiji je stub stalno učenje uz tolerisanje činjenice da ga nikada nećeš završiti, ma ko i kakav bio.”

“Pa da, ali vidi i hobiji su ti takvi. Stalno biraš neke umetnosti koje istražuju, pitaju, stalno menjaju svoj oblik i u tome nalaze svoju formu. Pa baš to je gluma. Ponašati se i biti iskren u izmišljenim okolnostima, jel tako kažu? Znači opet neka putovanja u nepoznato i novo. Nema tu nešto puno strukture.”

“Pa da, takav mi je posao i hobiji i to puno boji moj život. Ali znaš i sama da se držimo te strukture, kontrole, poznatog i reda sve dok:
Sve dok nas nešto ne zaustavi. Nove okolnosti života. Gubitak, briga, bol, radost, šok, zaljubljenost. Sve dok nas emocije, doživljaji i iskustva ne pauziraju i vrate nazad na sebe. Velika ljubav, velika bol ili psihoterapija. A onda se pitamo, osećamo, analiziramio, šetamo novim putanjama, krčimo puteve. Nekada radosni, nekada sa bolom, nekada sami, nekada sa drugim. Ali svaki put nas vraća sebi. Onda recitujemo, onda pevamo, čitamo, filizofiramo, razmišljamo, pitamo se, onda slikamo, grlimo se, onda se otvaramo, primamo i dajemo. Do tada robotski pratimo iste šeme o kojima retko razmišljamo. Onda bih ja tebe mogla da pitam da li je umetnost i psihoterapija duševni luksuz ili neophodnost za zadovoljstvo i kontakt sa sobom? I to ne mislim samo za neke “fine radove” već za praktična rešenja i ciljeve? Ako im se uvek obraćamo u najintimnijim momentima, ako nam one uvek tada i daju odgovore da li je onda to samo jedan deo života ili njegova esencija? Da li moramo biti naterani na njih ili ih možemo birati?”

“Pa da, onda to podržava činjenicu da je um korisno sredstvo za prenošenje znanja, ali nije sredstvo kojim dolazimo do saznanja.”

“Baš tako. Kreativna fuzija dualnih aspekata ličnosti ne može nastati kao rezultat svesnog napora. Čin stvaranja je funkcija nesvesnog uma. Naše svesno radi samo sa onim što je u njemu več prisutno. A kreativnost, kreativni pristup sebi, drugima, ciljevima bukvalno znači stvaranje slika koje prethodno nisu postojale. Pa ako je u svesnom samo poznato odakle onda ove nove slike?”

“Jel to znači da svesnost, kognicija, um za tebe nemaju vrednost?”

“Ne. Naša svesnost igra značajnu ulogu. Ovo nije takmičenje. Problem,cilj, okolnosti, procene sve su to svesne percepcije. Viđenje je nemoguće bez svesnosti. Ali rešenje, rešenje je iz nepoznatog. Rešenje je iz nesvesnog. Vidim ih kao saradnike. Ne mislim da je ovo o čemu pričamo glasanje za svesno i nesvesno nego pitanje njihove celine.”

“Ali zar klijenti ne dolaze kod tebe da im daš neku formulu, savete?”

“To svakako. Ali vidiš i ja često pitam klijente gde traže odgovore. Trudim se da pošaljem poruku da odgovore na pitanja koje imaju mogu da nađu ako odu u nesvesne delove sebe. “Zašto me ovo brine?, “Zašto se ovako osećam?”, “Zašto ovo biram?”, “Kako ovo da rešim?”, “Zašto mi je ovo bolno”, “Ko sam ja?”. Doći će do odgovora ako misle, ali ako kreativno misle, ako zahvataju duboko osećanja da bi stvorili ( kreairali) rešenje. To im omogućava njihova samosvest. Ne treba da guglamo formule, da molimo za rešenja zato što ne postoje formule koje će sve rešiti. Formule koje će sve obaviti za nas, bez nas. Moramo zaći dublje u unutrašnjost. To je samosvest. A samo naša svest ima to što nam treba. Tuđe formule su iluzije, a kada nam se uruše na dobrom smo putu da nemamo ništa. Ako se poistivetimo sa tim tuđim znanjima, a ne sa sobom kada one odu imaćemo utisak da nemamo sebe. Dobra vest je da to nije tačno, tu smo mi, a “loša” da se vraćamo na početak: Samo-svest. I ja sam im rado saputnik, kao ti meni sada.. Ali put je njihov.”

“Da, onda prihvatamo da niko ne zna sve odgovore i radujemo se putu samog otkrivanja. Samosvest koja je ograničena samo na svesnost je površna. Ne budimo površni. Znajmo da dubina i nesvesni procesi imaju jak uticaj na našu svesnu percepciju. I ne samo to, poprilicno je i određuju. Ako širimo svoju svest ka nepoznatom, tamnom, dubokom postaju nam poznata svesna teritorija.”

“Da, bilo je dosta dana kada sam se pitala. Putovala po tim tamnim, neznanim mestima dok se baš tu nije rasvetlio odgovor. Obasja mi svesnost:

Idem u tamu, da osvetlim nešto.”

Eto, prošetah se ja sa sobom kroz neka pitanja, a možda i vi sada sa mnom. Bila je to lepa šetnja. A i podseti me na stihove:

“Svi imaju usred grudi
nešto čime žive.

Svi imaju usred grudi
neko lepo srce.

Ja ukrala jedan sat
i sakrila pod rebra.
Da ne budu grudi prazne.
Da ne duva kroz njih vetar.
Da ja imam nešto živo
unutra.

Lepo možeš da ga čuješ
kako kuca pod košuljom.

Ako misliš da je srce
— varaš se.
Srce mi je u petama
otkad sam se rodila.”

Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i supervizor