psihoterapija – Page 4 – Ivana Paunović

Đavolji advokat

Uteha pred opasnošću
𝑜𝒹 𝓈𝒶𝓂𝑜𝑔 𝓈𝑒𝒷𝑒

Nisam ja- ti si
-Ponuda projekcije

Najviša forma ljudskog stvaranja

Ispratila sam poslednjeg klijenta za danas. Ugasila sam svetla i krenula ka izlazu. Dok su se moje misli još uvek bavile logistikom i tražile ključ iskoči mi već verbalizivan osećaj. On se očito bavio iskustvom, ova logistika mu je dosadna. I puf, kaže: “Koliko je umetnosti danas stvarano u ovoj prostoriji.” Ih, pomislim, možda je malo previše poetična i teatralna izjava, no tu je i mene celu zainteresovao da čujem još. I tako sam počela da se slušam:

Prošlost koja ide ispred nas

Kako prošlost uspe da ide ispred nas? Ko bi se u trci života kladio na nju? Zar nije ona ispala iz igre?

Prisluškivanje nesvesnog

Ona: Ne mogu da ti objasnim. Ne slušaš me. Samo teraš po svom i uglavnom me ignorišeš.

On (upadajući u reč) : Ne ignorišem ja tebe. Ja tebe čuvam. Ja sam taj koji o tebi brine. Ti si ta kojoj nije ništa dovoljno. Šta god ja uradio tebi opet treba još. Njanjava si i spora. Da ti nema mene u depresiju bi pala.

Život bez identiteta

Kada je sam prazan je. Sebe oseća jedino kada uspe da privuče druge. Ako reaguješ negativno na to što radi iz njega će izbiti bes. Jer to za njega znači da si poricao ono što on misli da je njegova ličnost i “individualnost”. Oni moraju da imaju publiku. Moraju da nađu neku gomilu. Moraju da imaju mesto gde će da se istaknu. To rade kroz dominaciju. Osećaju da su vredni samo kada izdominiraju gomilom i istaknu se u njoj. Nemaju identitet bez nje. Dakle, nemaju identitet.

Biće po mom?

Dok se gušimo u pogrešnim tumačenjima asertivne komunikacije, ljubavi prema sebi i drugima i pozitivne psihologije treba izroniti i sa kojim dobro postavljenim granicama i donetim odlukama, ma koliko one koštale,
jer;
Prava cena svih stvari je ono čega moramo da se odreknemo da bismo ih dobili.

Razgovori sa nesvesnim- kontrola

Ono što kontrolišeš nemaš, ono ima tebe

“Ne smem da oslobodim tenziju, moram da kontrolišem, inače će nastati haos.”, reče mi klijent.

Zamišljam kako baš na ovom mestu nastavljam razgovor sa klijentom. Ovaj put sa njegovim nesvesnim. I pitam:

Umeš li da se igraš?

“Hajde da se pretvaramo. Ovo je kao pravi auto, crveni je moj, plavi tvoj i onda…”
Nisam do kraja čula dečakov plan, mada par minuta kasnije sam videla da je uspeo jer se cela mala ekipa šestogodišnjaka ozbiljno zabavljala.

Nije bila samo zabava. Bilo je to pravo zadovoljstvo.
Videla sam dovoljno da imam odgovor na to šta čini to zadovoljstvo.

Distorzija ljubavi

Ideali 𝒾 𝒾𝒹𝑒𝒶𝓁𝒾𝓏𝒶𝒸𝒾𝒿𝑒

Bliskost i ljubav potrebe su svakog čoveka. Neki su sa tom svojom potrebom u kontaktu, neki od nje beže.Čujem od klijenata različite rečenice kojima pravdaju bežanje. Od “Meni to jednostavno ne treba”, “Svi su oni isti, nema tu šta puno da se bira”, do viceva koliko muškaraca, odnosno žena treba jednoj osobi da bi ispunila ljubavne potrebe. Aludirajući da jedna nikako ne može biti dovoljna. Dobro, fina pošalica, no da vidimo šta je iza nje.

Život kao živa svirka

Iz pozadine čujem Albéniza. Ritam španske gitare mi odjekuje telom i vraća slike andaluzijske obale. Polako konstruiše i misli. Sve se spaja u jedan ritam.