Ispratila sam poslednjeg klijenta za danas. Ugasila sam svetla i krenula ka izlazu. Dok su se moje misli još uvek bavile logistikom i tražile ključ iskoči mi već verbalizivan osećaj. On se očito bavio iskustvom, ova logistika mu je dosadna. I puf, kaže: “Koliko je umetnosti danas stvarano u ovoj prostoriji.” Ih, pomislim, možda je malo previše poetična i teatralna izjava, no tu je i mene celu zainteresovao da čujem još. I tako sam počela da se slušam:
Svet i život puni su materijala za stvaranje. Tu su boje za platno, glina za vajanje, tekstovi za glumu, instrumenti za tonove, tonovi za tekstove, iskustva za filmsko platno. A tek ljudi. A tek njihova unutrašnjost. Emocije, potrebe, misli, iskustva, snovi, sećanja, nadanja. Vera, odnosi, razmena, koliko je to materijala. A tek sve to spolja i iznutra zajedno.
Šta mi radimo sa tim materijalom? Puštamo li ga dok neko nešto ne uradi sa njim, dok ne istrune ili ga uzimamo i stvaramo od njega nešto? A šta treba da stvaramo sa tim materijalom?
-Ono što stvaraju klijent i terapeut. Najviši oblik stvaranja je stvaranje ličnosti. Jedinstveno, unikatno, umetničko delo. Sopstvo.
Razvoj kao dužnost
Deluje kao dužnost stvarati i razvijati se ka toj formi. Da, baš dužnost. Ne samo zato što je lepo, već zato što sve što ne ide u tom pravcu priroda vraća psihološkim simptomima. Na neki način neurotičar je onaj koji ne uspeva da napravi najkonstruktivniju kreaciju sebe. Nije uspešan umetnik. Cena toga su simptomi. Većina ljudi dođe na terapiju da ih se reši. No, to je tek otplaćivanje kamate, ono što dalje radimo sa slobodnim sredstvima je ono što smo oduvek i trebali. Ulaganje u stvaranje sebe. Korišćenje svih sredstava, a ne puštanje da ona ostaju netaknuta.
Emocionalne kompetencije
Kreativna volja
Puštajući da svi naši materijali za stvaranje nestanu dopuštamo da se isto desi i nama. Ukoliko ih upregnemo u formu, u ličnost, identitet, u ponašanje, ta forma ( i očito sadržina) uvek ostaje. Snagom kreativne volje stvaramo sebe i ostavljamo pečat besmrtnosti. Besmrtan self. Delo koje ostaje, baš kao što su ostala i umetnička dela kroz istoriju.
Zdravo i patološko- nemoj da mešaš
Nisam sigurna šta se u vama dešava dok čitate ove redove. Ono što znam da nas posao terapeuta, manje ili više, uči da reagujemo na prethodne redove i pridodamo im reči kao što su “grandiozno”, “narcizam”, “patologija”. Ima razloga zašto je to tako. No, dobro je i tu naći neki optimum i distinkciju.
Konstrukcija ili destrukcija
-smerovi volje
Želja za ostavljanjem traga ne mora po “difoltu” biti povezana sa grandioznom traganjoma za ličnom neuništivošću koja bi nestala razrešenjem narcističkih težnji grandioznog selfa. Nije nužno patološka. Ovakve težnje mogu postojati u nama nezavisno od ranih nerazrešenih trauma ( narcistička patologija).
Ovakve težnje izviru i iz zrele i zdrave kreativne volje. Nije to samo neka grandiozna reparacija, već izvor ljudskih težnji i uspeha.
Baš kao što postoje zrele idealizacije koje su nam gorivo dostizanja zrelih ideala. Nisu sve samo one nezrele koje nas zapravo odvajaju od sebe i sveta, već ima i onih koji nas ka sebi i svetu vode. Želja za stvaranjem i razvijanjem sebe, jedinstvenog, unikatnog ( i istih takvih odnosa) i ostavljanje traga je univerzano ljudska i svakako ne nužno patološka, iako ćesto može ličiti i biti to.
Treba ih razlikovati. Ako to ne radimo, u nama i klijentima gušimo razvojne impulse koji se mogu upregnuti u mnoge uspehe.
Zrela i nezrela varijanta
Svi imamo instrument kreativnosti- volju. Imamo i dva izbora. Upregnuti je negativno kao inhibiciju, kontrolu ili kao kreativnu energiju koja pokreće ka zreloj sposobnosti za ljubav i rad.
Cilj psihoterapije
Zapravo, kreativnost, kao produkt najčešće dolazi nakon uspešne analize narcističkih ličnosti. Ne pre. Jer pre je upravo taj patološki narcizam blokirao tu kreativnost. Oduzimao je šansu za kreiranje. Blokirao ju je. Dakle vidimo da je potreba za kreiranjem izvorna. Ono što se dešava na terapiji je odpuštanje te energije kreativnosti otklanjanjem blokada. Instrument te kreativnosti je ljudska volja koja pokreće, koja daje usmerenje i svrhovitost.
Pa da, zaista, izgleda da je ovaj moj impuls bio upravu. Stvarali smo danas umetnost.
Otklanjanjem svih blokada uzrokovanih različitim traumama i konfliktima klijenti su puštali svoju zrelu autonomnu volju koju svakim danom uprežu u pravcu kreiranja sebe, svojih odnosa, poslova i života. I ja sam ih pratila u tome. Divno. Kakva kreativna energija!
Najviša forma ljudskog stvaranja je stvaranje ličnosti. Stvaranje sebe.
Budi umetnik.
Ivana Paunovic
psiholog,
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 