Ono što kontrolišeš nemaš, ono ima tebe
“Ne smem da oslobodim tenziju, moram da kontrolišem, inače će nastati haos.”, reče mi klijent.
Zamišljam kako baš na ovom mestu nastavljam razgovor sa klijentom. Ovaj put sa njegovim nesvesnim. I pitam:
“Šta se dešava? Dušan je već neko vreme na terapiji. Uvideo je da ga kontrola sprečava da gradi ispunjavajuće odnose. Da ga remeti na poslu. Da je razvio psihosomatiku koja sada guši i telo baš kao i kontrola njegove emocije. Istinsko zadovoljstvo oseća tek u nekim mrvicama. Tenzičan je. Hoće promenu. Zašto ne daš?
I dok mi se formira odgovor zamišljam ispred sebe taj Dušanov nesvesni deo. Sedi preko puta mene. Seda u neki arogantan položaj sa vrištećim strahom koga nigde ne vidite, a svuda osećate. I odgovara:
” Vidi ovako. Od toga nema ništa. Te vaše terapije malo znaju o životu. I ja nisam tu da gušim Dušana. Iako već počinje i fizički da se guši. Ne, ne. Ja sam tu da ga zaštitim! Šta od čega? Od surovog života! Ta vaša prepuštanja i puštanja vode u haos. Zato ja moram neprekidno da kontrolišem te vaše ideje. Opasne su. Zašto su opasne? Kako zašto? Pa ako se prepusti životu i drugim ljudima biće nezaštićen, bez strukture. Ogoljen! Pa tu nema granica. Samo neka otvorenost koja može da ga uništi. Da ga opet povrede! Šta, nisam proverio da li je to zaista tako? Šta ima da proveravam. Pa jesi li ti čula kroz kakav je on haos prošao? Koliko puta treba da ga tako boli da nauči- ništa iskrenost, ništa prepuštanje drugima koji samo na sebe misle. Ne. ne. Oko moje strategije ima da mu se vrti svet ako hoće da se zaštiti od surovog života i ljudi. I baš me nervirate sa tim interpretacijama. Kao ja uplašen. Pa ja sam ovde najjači. Mene je život ojačao. Ma kada ja uspostavim kontrolu nad situacijom onda mi je sve predvidljivo. Nisam u nemilosti ko zna kakvim sila u životu. Ja dominiram. Malo suptilno, malo nekada i brutalno. Kako kada zatreba. Manipulacija je moje oružje. Ja zavodim i kažnjavam.
Ja sam još kao dete sve ukapirao. Ja sam bio roditelj roditeljima, a da nisu ni znali. Malo je to bilo u početku haotično, ali sam povezao. Bitno je da vidiš njihov model. Sve ti sve svodi na dve taktike. Odlučiš se za jednu u skladu sa roditeljima i furaš. Dominiraš i kažnjavaš i/ili ukapiraš šta hoće, stalno si poslušna i uslužna i tako umanjuješ njihovu agresiju. Usklađuješ se sa njihovom željama. Svakako se odlučiš za dominantnu strategiju do predškolskog uzrasta.
Obe taktike rade posao- regulišu sve unutrašnje uznemirenosti kontrolom spoljašnjih faktora. E tu si “na konju”, posle samo kroz život nastavljaš isti sistem sa svim ljudima. Osim ako te ne remeti psihoterapija ( sa nekom pričom o sposobnosti za ljubav, zadovoljstvo, rad, kreativnost i to). Kao vi mene sada, ali evo, ne dam se.
Ima tu još jedna nezgodacija. Trebaju i meni drugi. To što me spolja uznemirava, u tim ljudima oko mene je i moj oslonac, pa mi je frka od odbacivanja, ako ćemo iskreno. Tako da nekada od ove intruzivnosti odem i u aktivnu agresiju ako mislim da će me ostaviti. Taj strah od haosa odbacivanja je nezgodan, ali ništa što ne mogu da rešim. Držim se toga da imam fizičku bliskost, a da se mentalno udaljavam. Dobro rešenje. “
Eto objasni čovek, pardon, deo nesvesnog.
Šta se tu još dešava?
Kod ovakve strategije koju nam je ispričalo nesvesno govorimo o osobama koje su razvile difuzan ego identitet. Bez granica. Nisu privržene vrednostima, niti ciljevima. Mogu da govore, ali ne i aktivno da dosegnu razrešenje i privrženost. Oni ne mogu sami. Drugi im je neophodan da u njega prebacuju bes, krivicu, tugu, agresiju…
Ukoliko ne uspeju da kontrolišu drugog, okolinu, možete očekivati dve moguće varijante. Okrenuće agresiju ka sebi. Ka unutra ide strah i nepredvidljivost. Ili, okretanje agresije spolja, osećanje straha i bespomoćnosti.
Još jedna tamni vilajet- Ako je sam oseća se nesigurno. Kao da će prestati da postoji. Ako nije sam, suštinski se oseća nesigurno i oseća rizik preplavljujućeg haosa.
Bila to strategija ( koju nam je nesvesno reklo) “kontrola-kažnjavanje” ili ” kontrola- uslužnost” svakako će uz pomoć njih negirati odgovornost za prepreke u životu. Dominantno otvoreno ( prva varijanta) ili dominantno prikriveno ( druga varijanta) . Svakako je drugi odgovoran za sve i mora se kontrolisati.
Bilo da je kontrola kroz neprihvatanje onoga što je van naše kontrole ili kontrola potpunim udovoljavanjem, slabošću i bespomoćnošću bazično poverenje u sredinu ne postoji. Bilo da je ona tako haotična na prvi ili drugi način svakako se, logično, mora kontrolisati.
Da se vratimo na početak:
“A šta se dešava sa tenzijon koja nije oslobođena ” ostade mi još da pitam nesvesno.
“Pa šta se dešava. Nije ni važno, ostaje u njemu. Pa šta ako nije autentičan i slobodan. Bitno je da je zaštićen. Onda je miran.”
- Nije miran. To nije mir. To su utešne nagrade. To je pokušaj da se zaštiti životna rana koja ovim još više nagriza i tu ranu i dušu.
Al’ Dušan je dušan. Ne prepušta se svom saboteru. Niti ga napada. Razumeo je on njega. Poveo ga je u psihoterapijaki proces.
Tek kada kreneš možeš i da stigneš.
*Iz kolekcije: ” Razgovori sa nesvesnim”
Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 