Tekstovi – Page 8 – Ivana Paunović

Dubine

“Hajmo malo dublje, hajde da vidimo šta je iza tj ispod toga, hajmo još jasnije da vidimo istinu iza tih odluka, odnosa. Hajmo da vidimo još dublje. Da zaronimo u duboke vode.”

Možeš da ponoviš šta si rekao, nisam se čula ?

Ne možemo da čujemo druge ako ne čujemo sebe. Ne možemo ni da ih vidimo, ni razumemo, ni osetimo. Ne možemo ni da ih volimo.

Bauk

“Ne brini, nema ništa u mraku, mirno spavaj.”

Pa to je laž. Zašto to pričate svojoj deci? Zašto to pričate sebi?

Putovanje

Sunčan i lep dan. Rim. Šetnja, obilazak i razgovor.

“Ivana šta te tera da stalno putuješ i zaviruješ po ćoškovima duše? Biraš da ideš u nepoznato, da istrazuješ. Evo i u ovoj šetnji po uličicama i u životu. Intrigira te to “ne znam”. Stalno budiš neke uspavanje razine nesvesnog uma. Često postavljaš i bolna pitanja, a čini mi se čak i uživas u nekada beskrajnim unutrašnjin diskusijama? Zašto se nekada užasavaš površnosti kada je tako mirna, izvesna, stabilna i lepa? Gde si pošla?”

Dobra kalkulacija ali pogrešna situacija

Hrani oba vuka

Hajde da probamo da zamislimo jednu, nešto drugačiju priču.

U nama postoji dualitet. Dve vučice, dva vuka.
-Dvostruka priroda.

U senci

Ono što nam je potrebno nije uvek ono što želimo

Bila jednom jedna:

Recept za sreću

Mislila sam da nikada nijedna moja rečenica neće početi ovako. Ali evo saznala sam, greota da ne podelim.

Recept za sreću:

Sjaj

More je divno. Nosi toliko života. Kako mi je lepo samo gledati u morski horizont. Još i ako zaronim, pa plivam, pa skačem sa stene. A tek Sunce, kako Sunce pravi divan spoj sa talasima. Kako udruže boje u neku vizuelnu simfoniju koja stvara neverovatni odsjaj čija lepota leči. Pa tek flora i fauna. Jeste li nekada zaronili i otvorili oči da vidite šta sve unutra ima? Kakvih biljaka ima, boja, riba, dubina?
Ako jeste zaista, onda znate da ima i ajkula.

I ajkule su deo prirode

Nadahnuće

Koliko toga imam da ti kažem. Imam utisak kao da mi misli, slike i osećaji šetaju kroz naše sesije, kroz moj život i kao da imam potrebu da im kažem: “Polako, usporite, obuzima me toliko želja da ne znam šta pre sa njima.” Imam potrebu da od svih tih iskustava napravim nešto. Da od ovih uvida obojim život. Da ga oblikujem sa svim onim što sada znam i mogu. O, Bože, koliko energije osećam. Pa ja sam sada kao vajar svog života. I ne samo vajar, osećam da sve kroz šta sam prošla su sada postali moji alati. Pretvorila sam ih u alate, svoje traume u iskustva, svoje boli u energiju. Kakav polet, kakvo nadahnuće.”

Nisam prekidala Mariju, osećala bih se kao da prekidam svirku tik pred refren.