Potiskivanje

Svesnost

“I dobro, što je ta svesnost toliko važna? Razumemo koncept i lepo zvuči, ali da li je baš toliko neophodna ? Možemo li onome što nam se kod sebe ne dopada, ili čega se plašimo, jednostavno da okrenemo leđa? “

Ko se boji Virdžinije Vulf?
Negiranje

Možemo. No, onda je “to nešto” nama iza leđa. E vidite sada, okrenuti smo i ne vidimo šta je to iza. A ono je tu. Ide za nama. Prati nas “nesto loše”. I ne samo prati nego i upravlja našom životnom putanjom, a da nismo ni svesni kako.

Ako malo bolje razmisimo napravili smo sebi bauka iza leđa. Bauk jer je tako mističan, nevidljiv, više i ne znamo čiji i odakle je jer smo ga se odrekli. Kako je nejasan i iza nas dodajemo mu tako notu jezivog i neuhvatljivog. Strah će nam svakako buditi, ali taj strah kao i “utvara iza” neće imati ime i lebdeće okolo. Kao neka pretnja koja svakog trenutka može nešto učiniti. Sada zamislite da o “protivniku” ne znate ništa. Ni kako napada, ni odakle je, ni šta hoće, ni na koji način može da naudi. Kako da budete spremi? Tu dolaze simptomi u pomoć.

Tako da: Da, možete okrenuti leđa.

“Dobro, to možda i ne ispada tako dobro sada kada smo svesni sta se dešava. A šta ako ga samo gurnemo negde u nesvesno?”

Potiskivanje

E, to je već nesto ozbiljnija ideja iz ugla potrebne energije za taj proces. Da, potiskivanje nekih impulsa i delova nas znači ukoniti ih iz svesti. Međutim to ne znači ukloniti ih iz postojanja. Ako se pitate gde je tu problem evo: Potisnuto nastavlja da deluje i da vrši dubok uticaj na osobu. A bogami i na druge. No, hajmo redom.

Efekat potisnutog iz svesti ne samo da nije manji već postaje veći. Možete zamisliti to kao da ste pogledali u to neprijatno, rekli mu da vam je potpuno neprihvatljivo, bacili ga u podrum pod katanac. Ono ne samo da ne prestaje da ima uticaj već je i dodatno ljut zbog tog vašeg postupka. Ne samo da je ljut već i dovoljno mudar tako da svoje delovanje nastavlja prikriveno. Sada i da želite imate manje sanše da ga vidite. Da ga budete svesni. Trebaće vam neki stručnjak za podrum. Neko ko je tuda prolazio. Neko ko sa tim ima iskustva kako bi ste prokljuvili gde se neprihvatljivo sakrilo. Gde se projektovalo u vašem životu.
Sa odlukom da potisnute odrekli ste se znanja o tome šta taj deo vas čini. Šta zapravo šta vi činite.

• Neznanje nas oslobađa odgovornosti pred našom svešcu, ali ne i pred životom.

𝐍𝐚𝐭𝐚š𝐚 𝐢 𝐧𝐣𝐞𝐧 𝐢𝐦𝐩𝐮𝐥𝐬

Nataša nije slučajno, tek tako, potisnula svoj impuls za agresivnošću. Prirodno je on bio tu, spreman da se ispolji kada zatreba. Trebao bi joj, kao i svakom čoveku. No, dozvoliti sebi kao maloj da ga ispolji za nju je značilo izgubiti nešto mnogo više ( tačnije niže u hijerarhini potreba). Izgubiti vrednost u očima roditelja, koji su tu istu agresiju zabranjivali vaspitanjem. Sa tom vrednošću izgubila bi i osnovnu sigurnost. Ona joj je ipak tako i tada bila osnovna potreba. Zarad “višeg cilja” svoju agresivnost i svoj sadizam zaključala je u podrum. Privremeno to joj je značilo.

Kako su godine prolazile zaboravila je na njega i izgubila svesnost da tako nešto u sebi ima. Nije videla. A i da je videla verovatno bi o njemu mislila isto što i njeni roditelji- da je neprihvatljiv. Ipak su je tako naučili.

E sada, mi znamo sto je Nataša zaboravila. Potisnula. Znamo da je impuls tu. I kada bi je pitali gde je njena agresija i pokazali da je mi vidimo, očekivano, Nataša bi to osporila.
” Nisam ja agresivna. Ja samo brinem o svojoj porodici. Ja samo radim najbolje za svoju decu. Pa ja sam kao majka dužna da ih kontrolisem. Ja samo puno brinem.”

Odbrambena formacija

Nemojte misliti da je tu kraj. Potisnuto se ne pojavljuje samo u ovim racionalizacijama. Ono sada, nakon toliko godina ima još jednu odbrambenu formaciju. Mudru. Ta formacija brani se ne samo racionalizacijama već kroz ponašanje koje je sušta suprotnost početnom impulsu – preteranu brigu. Ponašanje je suprotno, impuls isti.

Ljubav koja guši

Misli se Natašimo nesvesno kako nema bolje odbrane nego sakriti tamo gde najmanje traže. Sakri agresiju u ljubav. I tako još jedan sloj odbrane postaje suprotno ponašanje koje polako cementira prolaz ka svesnosti. Tako da Nataša nema samo repertoar racionalizacija već i preteranu prijatnost i preteranu “odgovornost”. Pa vi sad vidite. Vi i nekako, ali Nataša sve teže.

Povratak potisnutog

U ovom trenutku snaga onog potisnutog sa početka priče postaje sve očitija. Potisnuto se vratilo u punom sjaju sa šarenim pakovanjem i mašnom. Dakle, preterana požrtvovanost je samo odbrambena formacija od agresije i sadizma, koja nesvesno i sa punim efektom, kakav bi imao i otvoreni sadizam, radi posao. Nataša zapravo vlada i kontroliše druge. I dok se Nataša oseća nadmoćno u toj svojoj brizi efekat na druge može biti i još pogubniji jer je teško boriti se sa “prevelikom dobrotom”.

Terapija za psihu
naša svesnost

Cilj terapije jeste povećanje svesnosti o tome šta činimo. Ne da strogo mašemo prstićem i napadamo svoje odabire. Već da svesnošću mi vladamo njima kako je primarno i trebalo pre trauma koje su otpočele drugačiji proces.

Cilj terapije ja da energija koju Nataša ulaže u ceo sistem potiskivanja postane slobodna kako bi je upotrebula za svoj razvoj, svoju autentičnist i svoj živit. Da bi tom energijom sebi dala mogućnost da bude sve ono što može umesto da ostaje u ulozi koju joj je prošlost dala. Da oslobodi tu energiju.
Da se oslobodi.

Osvajanje sobode

U svesnosti su naše mogućnosti. Ne u menjanju prošlosti. Ne u odigravanju iste. U OLI metodi kažemo: “ne lažemo sebe, ni druge”, gledamo i vidimo jasno, podnosimi to što vidimo i tim realnim pogledom poštujemo sebe. Vladamo sobom i to zovemo dobrim čovekom. Tu je koren našeg zadovoljstva. Naše vrline.

Budnost je cena

Ne budnost za zatvorenike u našem nesvesnom, ne iluzija kontrole zatvorenika, već budnost onog bića koje uočava i stvara uslove za svoje zadovoljstvo. Ono biće koje odgovorno otklanja prepreke unutar sebe zarada svog razvoja. Za ljubav, za rad. Za slobodu.

Ivana Paunovic
psiholog
OLI psihoterapeut i supervizor