” Vidim sada. Zauzimao sam pasivnu ulogu sa ženama. Nisam se usuđivao da istupim. Plašio sam se svoje agresivnosti. Ponavljao sam scenario i u tim ponavljanjima stvarao sudbinu u kojoj se vezujem za žene koje će preuzimati preterano agresivnu ulogu u vezi. I one su ponavljale svoje scenarije. Bili smo samo glumci istorije koju nismo videli. Pa tako i dozvolili da ona upravlja nama. To su bile ljute žene koje su očevi izdali i koje su bile pasivne u odnosu sa majkom. Ljutnju su projektovale na muškarce koji su bili pasivni. A ja, ja sam se prijavio za tu ulogu. Kao da je bilo neizbežno da se stalno okrećem za tom ženskom ljutnjom koja je isijavala. Baš kao kod moje majke.”
Ranjeni ljudi mogu biti opasni. Znaju kako od pakla da naprave dom
“To smo zvali ljubav. Bili smo piuni nesvesnih scenarija i tako smo produbljivali te iste rane koje nismo videli, a duboko smo ih osećali. Iznova smo jedno drugo ranjavali.” – zaokružio je Marko, uz izdah, još jednu sesiju.
Širom zatvorenih očiju
–Muškarac i žena
Nije Marko bežao od žena. Imao je veze. Želeo ih je baš kao i taj brak. Ali kada god bi odnosi postajali intimniji počinjao je sa povlačenjem. On sa povlačenjem, a te žene sa agresijom.
Kada god bi ga zvale nazad dodavao je po jednu ciglu između njih. Pomalo dok svuda oko nije bio samo zid. Zid koji ga je sprečavao da vidi osobu prekoputa i sebe u tom odnosu. Mesto u kome je izlazio iz odnosa i ulazio u novi. Drugi glumci, ista priča.
Vidimo život jednom u detinjstvu, ostalo je sećanje
–Majka i sin
I tako je bilo sve dok se nije usudio da vidi koja je to priča. Sve dok nije razmrsio tu, u detnjstvu skupljenu petlju. Segment po segment dolazila su sećanja na bol majčinog odbijanja. Kao i sa ženama posezao je za njom. Želja se budila kao i pokret, a zatim i bol majčine agresije. Budila mu je nadu za odnosnom pa ga naglo presecala. Dovoljno puta i sa dovoljno bola da Marko zna gde i kada da se povuče. Za više nije imao petlje. Znao bi šta sledi. Sa majkom i sa njenim replikama.
-Otac i ćerka
I majka je igrala svoje scenarije. Noseći, a ne videvši rane svog detinjstva zavisila je od muškaraca. Prilagođavala im se, ali ih i prezirala. Želela je da im veruje, ali nije. Bes i razočarenje bojili su njen život čiji je deo bio i njen sin.
Autori
Mogli bi nastaviti niz. Priče koje se nadovezuju jedna na drugu i čekaju da ih neko pročita. Da ih vidi. Koje čekaju autora koji će preuzeti pero.
Širina otvorenih očiju
A možda možemo reći- očigledno je. Sve su te priče tu ispred nas. Ne samo da su tu već ih iznova živimo. Kako ih ne vidimo?
Neviđenje je kao samonametnuto slepilo. Slepilo koje čuva od bola istine. Blokiramo sebi vid jer deluje suviše zastrašujuće videti istinu. Proživeti je. Toliko da smo pre spremni da ponavljamo scenario u nadi da ga promenimo da izbegnemo bol istine. A bol slepila čeka u svakom odnosu, a čeka sedeći u nama. Boli nas.
Psihoterapija nije tu samo da da neke nove istine, tu je da nam pomogne da vidimo celokupnu sliku našeg života. Da vratimo vid. Da imamo uvid. Uvid u istinu je ono što leči.
Vidiš život jednom u detinjstvu, ostalo se sećaš ili
Otvoriš oči. Gledaš. Vidiš. Pišeš svoju priču. Živiš je.
Ivana Paunovic
psiholog
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 