Samo prihvatanje
Zamislite. Odvojili ste popodne za pripremu omiljenog jela. Dok se lagano hladi, postavljate sto za pravi ćef. Primičete prvi zalogaj ustima i zvoni vam neko na vrata.
Zamislite. Pripremate danima važno izlaganje. Dolazi taj dan. Usmereni ste na sve što želite da kažete, pripremate se. Vaše vreme se približava. Izlazite pred mikrofon, udahnete i neko odloži sastanak.
Setite se. Kada ste bili deca. Trčite isčekivajući ceo dan luna park. Stižete. Uzimate kartu. Sedate u vozić, on se penje, penje i penje i taman kada treba da vas ponese ka dole on staje.
Udah bez izdaha
Baš u ovakvom stanju napetosti smo neprestano kada ne dozvoljavamo sebi i životu da padnemo. Da se spustimo. Da izdahnemo. Da dopustimo. Da se predamo. Da odahnemo. Da pustimo prirodan tok.
Zašto je to tako?
Zato što se gušimo, skoro pa bukvalno, u konstruisanim konceptima uspeha i neuspeha umesto da se prepustimo prirodnom toku života.
Uspeh
Uspeh traži još, još i još. “Penji se”, kaže, “više i više”. “Imaj, poseduj, više lajkova, novca, moći, znanja, statusa, “poštovanja”. ” Tada ćeš”, kaže uspeh, “biti srećan”. ” I nikako nemoj da padaš, ne daj da te vozić spusti, opiri se svim silama jer u suprotnom si neuspešan.”
Ih. Koja zabluda. Zar nije prirodno udahnuti, izdahnuti, zar nije prirodno širenje i skupljanje? Kako uostalom ima dizanja ako nema padanja?
Ovakav koncept uspeha i neuspeha je neprirodan. Izmišljen. To je borba sa prirodnom tokom stvari. Tamo gde je borba ima pobednika i gubitnika, uspeha i neuspeha. Tamo gde je život ima lepog, prijatnog, ima zadovoljstva i ima bola. Nema pobednika i gubitnika, ima životnosti, lepog, bolnog, radosti i tuga.
A ko hoće onda da se vozi na voziću? Da uživa u toj vožnji?
Tu, doduše, nema nezasito “još i još”. Tu ima i propadanja. Ponese nas gore, pa dole. Pa udah, pa izdah.
Evo i pitam se, šta će čoveku da stalno bude u voziću gore, osim da druge gleda sa visine?
A i to gledanje ljudi sa visine dođe nekom kao neko zadovoljstvo, ali prilično ograničeno i skupo. Ograničeno je na umne doživljaje dok je telo u grču i ne može da otpusti. Kratkotrajno je jer to zadovoljstvo bledi i čovek vremenom postaje depresivan. Skupo je jer se plaća svim negiranim strahom od spuštanja, uz dodatak novog jer visine postaju sve veće.
Ako se bojimo života bojimo se i pada
I dok se tako penjemo na lestvice izmišljenih konstukata koji obećavaju sreću, a nikada je ne daju, ne prepuštamo se vožnji. Ne prepuštamo se životu.
A i pada se
Svakako. Prepustiti se životu znači i spustati se i penjati se. Dizati se i padati. Ali ne zaboravite hrabrost da padnemo je i hrabrost da padnemo u ljubav ( “fall in love“) pad u san ( “fall a sleep“) pad u nepoznato, u kreativnost, umetnost, odnose, u sebe. Ali ne brinite ne slamaju nas ti padovi. Mogu nas povrediti, ali ne i načisto slomiti. Jer posle pada ide novi ciklus. Jedino što se može slomiti jesu naše odbrane od života. I to može biti bolno ali taj bol se preboljeva. Ima izdah. Ovaj bol zadržavanja daha je taj koji zaista može da slomi nepovratno.
Avantura zvana život
Život i jeste avantura. Svasta nas čeka.
Kada se ne prepuštamo avanturi zadržavamo prirodan tok, stalno kontrolišemo životnu silu. Ne damo joj da živi, ne damo sebi da živimo. Tu imate visina, ali ne i života.
Prepuštanje avanturi znači otvaranje za sve doživljaje života. Prihvatanje da ih ima raznih i da je to u redu.
A jes’ život malo kao taj vozić. Čak smo i kartu dobili besplatno. A u voziću nema kategorija uspeh-neuspeh. Ima samo- prihvatanja.
Samo prihvati,
i uživaj u vožnji.
Evo, setih se u ovoj vožnji i Bukovskog, možda i vama zatreba:
“…Ljudi su iznureni
takmičenjem,
skrivaju se u svakodnevnim
navikama.
Njihovi interesi su interesi krda.
Retki su sposobni da se zagledaju
deset minuta u
staru cipelu
ili da misle o neuobičajnim stvarima
kao recimo ko je izmislio
kvaku.
Ljudi postaju beživotni
jer nisu sposobni za
pauzu
da se ponište
rašniraju
isprazne
zaborave naučeno
razbistre se…”
Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 