Intervju vodi Bojana Jovanović
-sposobnost za ljubav-
Ne mojte se boriti. Upoznajte “protivnika” u sebi. Razumite igru koju igrajte i pišite nova pravila, ako vidite da su vam potrebna.
Kada obično napravimo sliku idealnog partnera u glavi?
Sliku idealne ljubavi gradimo u detinjstvu. Prvi objekti ljubavi, kako to u psihologiji zovemo, su roditelji i druge važne figure. Oni nas uče šta je ljubav, kako da volimo sebe i druge. Šta da tražimo i očekujemo. Te lekcije valja revidirati u odraslom dobu. Možda se zaturila neka lekcija koja nije tačna ili nije u skladu sa nama odraslima. Ako nas vozaju lekcije koje smo nesvesno primili mi vozamo sebe kroz život. Svesnost, to je ono što nam pomaže da upravljamo svojim životom, a ne on nama.
Šta svaka izmaštana slika, željena karakteristika govori o nama?
Govori o tome šta nam je potrebno, šta nam nedostaje; Kako smo učeni da volimo; Šta mislimo da samo druga osoba može da nam da. Može da govori i o tome šta želimo da stvaramo. Naši odabiri oslikavaju celo naše biće.
U kom periodu najlakše, a u kom najteže, pravimo kompromis sa samim sobom pa odustanemo od nje u stvarnosti? Šta kada se zapjubimo u nekog suprotnog od naših ideala, pa nas život demantuje?
Bliskost i ljubav potreba je svakog čoveka. Neki su sa tom svojom potrebom u kontaktu, neki od nje beže.
Čujem od klijenata različite rečenice kojima pravdaju bežanje. Od “Meni to jednostavno ne treba”, “Svi su oni isti, nema tu šta puno da se bira”, do viceva koliko muškaraca, odnosno žena treba jednoj osobi da bi ispunila ljubavne potrebe. Aludirajući da jedna nikako ne može biti dovoljna.
Ovo su sve manevri, zovemo ih mehanizmi odbrane i “kontraveštine”, da se pobegne od straha. Straha da ćemo biti povredjeni, da “nismo dorasi zadatku” , ili jednostavno rečeno strah od gubitka i bola koji može da se činjenica dogodi.
Medjutim, u nizu taktika za izbegavanje bola nalazi se jedna, možda i najmudrija. Najmudrija jer krije strah najotvorenije pa vam ne pada na pamet da ga tu tražite.
“Čekam idealnog/idealnu”
Čekam pravu osobu, ili idealnu, ako vam volja, ne zvuči i ne mora samo po sebi biti problem. Problem je što za ljubav treba odnos, ne idealan objekat. A suštinski tražite ljubav ne idealnu sliku za zid. A odnos se gradi. Nije nešto što prosto klikne ili ne klikne. To je malo isuviše lako za jednu ovako veliku životnu stvar, zar ne?
Sastojci ljubavi
Svakako da preduslovi za gradjenje ljubavi postoje. Nesto što nas privuče kao potencijal za ispunjenje odnosa o kakavom maštamo. “Klik” je klik na potencijal, ne na krajnji cilj. Posle tog klika posao tek počinje. Gradjenje ljubavi.
Možemo to postaviti i ovako. Partneri i sve sto oni nose sa sobom, osobine, emocije, znanje, potrebe, sve su to sastojci za gradjenje zajedničkog odnosa. Odnos je esencija za sebe koju zajedno gradite. Možete, a i ne morate da uspete bez obzira na sastojke ljubavi. Bitno je kakvi ste u stvaranju. Iako je naravno bitno i sa čim krećete. Ako su glavni sastojci tu, osnovne vrednosti u ljubavi, lakše ćete se zajedno i motivisano snaći i za ono što fali. Vreme je pred vama. Ljubav tek počinje.
Evo malog predloga kako možemo dopuniti pitanja, baš zarad težnje da se približimo idealu:
“Da li ima sve sa spiska ideanog ?” ili “Da li ima sve osnovno neophodno da se zajedno približavamo idealu?
“Kakav je partner?” ili “Kako čini da se osećam?”
“Kakav je partner?” ili “Kakav nam je odnos, šta zajedno našom hemijom, razmenom, proizvodimo?”
“Gde je ta ljubav, kako da je ulovim?” ili “Kojim blokadama se sprečavam da je ostvarim?”
Stvaranje, traženje tog odgovora traži vreme i ulaganje obe strane.
Možemo reči da je “prvi klik” zaljubljivanje, potencijal za ljubav. Sve nakon toga je rad na stvaranju ljubavi, bliskosti, kontakta, poverenja koja može i ne mora da se desi. Da izraste.
“Idealni partner” kao prečica
I evo dodjosmo do klipova koje sebi možemo staviti pod tockove. Nije problem, šta više, ako želimo za sebe najbolje i najbolje nudimo. Problem je kada taj ideal koristimo kao prečicu za ostvarivanje ljubavi. Ako verujemo da je dovoljno naći idealnog i eto ljubavi, nema svih usputnih poslova. Kao što su gradjenje poverenja, rizici, otvaranja, tolerisanje frustracija i drugo. Sve one stvari koje se grade a ne dobijaju.
Kada koristimo ovu precicu priča obicno ima očekivani, isti tok. –
On ili ona nailaze na ideal, ostvaruju sve svoje snove. Brzo se javlja potreba za potunom bliskošću sa takvim idealom, logicno. Javlja se i “opsesija” partnerom jer je u njemu ostvarenje svih zelja. Medjutim, uvek ga prati i strah od gubitka takvog idealnog bica. Logično. Uz taj strah ide i jaka potreba za posedovanjem objekata. Ako je u njemu sve on onda ne sme da ode jer time i naše sve idealno odazi a “ko zna kada i da li će opet doći”.
Prekid kontakta
Sa takvim nabojem emocija kontakt sa osobom se gubi. Ne upoznajemo je, ne vidimo šta ona jeste, već šta želimo da bude. Odnos baš na mestu gde treba da počne se zaglavi. Tada više nismo u odnosu sa osobom već svojim fantazima i projekcijama.
Ova scena svoje finale ima u odlasku nekog od partnera. Prati je razocarenje, “jos jedan dokaz” da idealno ne postoji. I spremanje za sledeci krug istog. Ako se ništa ne promeni.
Naravno tu je i opcija da partneri održavaju ovaj odnos. Pa da se cela prica zavrsi godinama kasnije. Da li zvanicnim ili mentalnim odaskom. I ova verzija filma ukljucuje odlazak i razocarenje samo se moze ispoljavati kroz odlazak kod ljubavnika, ljubavnice ili u radoholizam, “stalno je vam kuće” i slični manevri.
Hoćete li vezu sa fantazijom ili osobom?
Mi ne gradimo odnos sa svojim fantazijama i uverenjima šta mislimo da bi nas usrecilo, već sa osobom preko puta. Bar bi tako trebalo.
Ako pustamo sebe da podjednako želimo ( ovaj ideal ) ali i da budemo otvoreni prema tome sta sve moze biti sreća za nas, izgledi su mnogo bolji.
Možda je moja glavna poruka ovim redovima, koju vidim kao važnu, da ne idemo u krajnosti. Odričem se svega što želim “daj, šta daš samo da imam nekog” ili druga ” Ne pristajem i ne gledam ništa što nije na mojoj fenomenalnoj skici” jer jednostavno kao i ljubav, ljudi i život stvari nisu crno bele, to nije zivotna istina.
Krajnosti su izmišljotine našeg uma koje stvaramo kako bi sprečili bol i dobili iluziju kontrole. Nisu u skladu sa životom i najbitnije ne uspevaju da spreče potencijalnu patnju. Zapravo te kategorije i krajnosti su njen uzrok.
Ne vidim zašto bi se neko odricao svojih želja. Prirodno je da kada maštamo nižemo osobine koje mislimo da bi nam prijale. Ako na to dodamo i psihološku fleksibilnost u susretu sa osobom mozemo da vidimo šta bi nam jos prijalo. Mozda se iznenadite. Mozda vidite da je sreca i u nekim drugim stvari. Jasno mozda i ne. Ali probajte. Da li ste baš toliko sigurni da bi vas samo takav i takav ili takva i takva usrecila? Odakle vam ta ideja? Posebno ako se do sada to nije dogovdilo. Vidite da tu stoji neka nelogicnost. Istrazite je.
Nema koristi od coveka koji zna gde su granice moguceg
Mozda taj neko ima i neku karakteriatiku na koju nismo racunali a dopadne nam se . Mozda nema neku koju smo stavili na spisak pa shvatimo da nije ni bila neophodna. Ne znam , puno mogucnosti ceka ako se ne drzimo rigidno samo jedne slike. Ako ne mislimo da znamo gde su granice mogućeg. Ne znači da treba da je se odičemo, vec istrazujeno. Uzivajte i u masti. Samo pustite i realnost da se umesa. Ne znaci da ce odmah nastati problemi. I da ste na gubitku. Šta više.
Takodje ne gubite iz vida u ljubavi imamo tri, ne dve komponente. Tu ste vi, tu je partner i tu je odnos. On se gradi. Znam, neizvesno je, hoće li ili neće, trazi vreme i mnoge emotivne sposobnosti, ali trazi svesnost da sve sto je vredno je i skupo. Trazi od nas ali zato i daje. Zajubljenost samo po sebi ne trazi puno. Ona se desava, eto nekim klikom, ali isto tako može i nestati. Za razliku od ljubavi.
Vidite za sebe sta od ova dva želite. Vidite da li ste spremni za to i da platite. Na kraju krajeva vas je izbor. I to je dobro.
Kako da izbegnemo zamku stalnog poredjenja sa zamišljenim idealom?
Ne moramo odustati od onoga što želimo. Ne moramo “spuštati kriterijume”. Ono što bi pak trebalo je razmisliti o tim kriterijumima. Da li su zaista naši. Čega su plod. To se trazi u nasem nesvesnoat kroz psihoterapijski proces.
Često čujem od klijenata izraz “spustiti kriterijum”. Onda se i sama mislim. Ti ljudi su došli da podignu svoju svesnost ( ako se već koristimo ovim kvantitativnim izrazima) Da unaprede svesnog sebe, odnosa, svojih ciljeva. Kako onda rezultat toga da bude spuštanje kriterijuma?
Medjutim ima i u tom izrazu nešto važno, ali čini mi se ne dovoljno precizno. Potreba za ljubavlju, uzajamnostu, nežnost, kontakt, zašto bi to spusštali. Ljubav koju stvaramo zapravo je tu da pobudi i proširi naše biće. Da ga oboji smislom i kontaktom. To su autentične potrebe. Ono što valja spuštati su one druge, ne razvojne, koje koče:
Kriterijume držite i povećavajte, ono što treba spustiti je rigidnost i ideju da sve unapred znate. Takodje treba “spustiti” potrebu da vratite vreme, da vam buduci partner zadovoljava potrebe koje neko drugi nije a vi sada od njega očekujete. To je ono sto se spusta, uzemljuje sa realnoscu i tako dino dolazi u balans sa željama.
Kako da reagujemo kada nas neko stalno poredi, nezadovoljan nama, sa svojim zamišljenim idealom?
Reagujte tako sto cete se vi zapitati zasto ste u odnosu u kome cekate da nekome budete ideal. Sta vi imate od toga. Zasto ulažete vreme i energiju da taj neko kaze “valjas mi sada, sada si idealna”. Zasto bas ta osoba treba to da vam kaze. Jer to ne znate il inije iati a dok taj neko ne potvrdi? Ne znam. Ono sto je cilj terapijskog procea jeste da vama pomogne da te odgovore nadjete.
Ideali u odnosu na godine i “modu”?
Ideali koje projektuje o u partnera menjaju se u skadu sa onim sta nam je potrebno u nekom periodu pa taj neko te potrebe i zelje treba da zadovolji. Devojka od 20 godina, 30, zena sa 50 imaju razlicite potrebe i razvojne zadatke. U skadu sa njima biraće ideal. Ako vam primera radi sa dvadeset treba zabava, lakoca, leprsavost ideal ce biti u skladu sa tim potrebama. Naravno one ne moraju imati direktne veze sa godinama.
Kada formiramo ideal isključivo u skladu sa potrebama koje nisu zadovoljene partnera vidimo kao sredatvo za njihovo zadovoljenje. Pogledajte i videćete. Šta taj partner treba svojim osobinama kod vas da proizvede? To vam treba. I to je u redu. Samo proverite još jednom jesu li vam to zaista autentične potrebe i ko je za njih prvenstveno odgovoran.
Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 