Hajde da to probamo da zamislimo ovako. U uglu jedne kafane, ili biblioteke, kako vam milije i romantičnije sedi jedna žena. Uzmimo da postoji neki skener nesvesnog koji učitava njeno stanje bića. Iskreno i jasno. Šta se dešava:

Dok tako sedi njeno nesvesno čežnjivo mašta kako je ona slobodna, nezavisna i snažna. Misli se kako bi bilo lepo da je priglila i izgradila i taj deo sebe, ne samo svoje slabosti i nežnosti. Već planira koji terapijski pravac bi joj najviše pomogao da integriše te svoje suprotnosti. Smeška se dok uživa u ovoj fantaziji jedinstva.

Ali, ne lezi vraže. Htela bi ona sve to, ali se plaši. Plaši se da ne bi uspela u svojim emotivnim ambicijama i/ili da će zbog toga biti odbačena. Jasno je možda i njenom svesnom da te ideje dolaze iz nemile prošlosti koja joj je to poručila i ostavila u amanet. Ali, strah je strah. Emocija koja se ne da tek tako razumu.

Dok tako njeni konflikti obitavaju, oko joj pada na ono što najviše želi. Na one ljude koji su snažni, sigurni, sa puno vere u sebe i svoju snagu. Na one koji je se ne plaše. Koji se hrabro isturaju napred. Vidi spolja ono što želi da ima iznutra.

Dok se njene oči zaljubljeno cakle i leptirići pomamljuju, u drugom uglu sedi muškarac.

Njegovo nesvesno još jednom zgrčeno sedi u uglu bića čekajući da on obrati pažnju. Misli se kada će prihvatiti i taj deo sebe, svoje slabosti, inferiornost, strahove. Nada se da će dopustiti sebi da oseti sve te emocije bez ideje da će izgubiti na muškosti. Da će konačno integrisati ove suprotnosti.

Ali, ne lezi vraže. Hteo bi on sve to, ali se plaši. Suviše prezire svoje slabosti. Sigurnije mu je da kontroliše ljude i bude “moćan”. I dok još jednom donosi odluku da potisne svoje slabosti oko mu pada na ono što najviše želi. Na nežnost i slabost u drugom uglu prostorije.

Sve bi tako bilo idilično i lepo. On nju štiti, daje snagu i preuzima odgovornost, a ona ga neguje, daje nežnost i slabost. Dve krajnosti su se prepoznale “sudbinski” i evo stapaju se u celinu. Romantika.

Ali, ne lezi vraže. Ti delovi celine sada postaju zavisni jedni od drugih. I to će zvati ljubavlju kako bi zapečatili svaku nadu da integrišu svoje senke. Nije ni do nade koliko do cene te zavisnosti:

U drugom delu filma, nakon “srećnog kraja” čekaju nas scene prezira, zavisti i mržnje. Što ih je spojilo sada ih razdvaja.
On je svoju slabost prebacio spolja u nju i nastaviće da je prezire ( svoju slabost u svojoj ženi) kako bi mogao da ostane “jak”. Ona je sada oličenje dela kojeg se sam kod sebe plaši i kojeg krije od drugih.
Ona je zavisna od potrebe da je drugi štite i vole jer to ne ume da radi sama pa je logično zavid(s)na. Posebno ga mrzi što je uslovljava za ljubav i podršku. Uz to je i bespomoćna bez njega. Još jedan razlog za prezir.

Baš je lepo kada se ljudi nadopunjuju i ne moraju sami da integrišu supornosti kroz dugotrajne sesije već ovako očas posla reše posao. Malo laži i manipulacije. Pa šta, ipak je nesvesno, nisu odgovorni. Šta ih briga.
Ili ipak briga?

• Najviše nas nerviraju sopstvene mane kod drugih ljudi

što bi govorio Jung opisivajući senku. Opozit koji ste potisnuli projektovaćete u druge koji će vas nervirati (pre ili kasnije) i koje ćete želeti da kontrolišete. Tu ljubavi nema. Šta više, ove manipulacije služe da izbegnete intimnost. Sa sobom. Sa drugima.

Strah od dubokog vezivanja jedan je od najsnažnijih ljudskih strahova. Za takve strahove nesvesno ima puno manevara da ih izbegne. I terapija ima puno metoda i tehnika, ne brinite. Bar ne te brige.

Ivana Paunovic
psiholog,
OLI psihoterapeut i supervizor