Jesmo mi ljudi malo čudni. Kako da se složimo, kako da iskomuniciramo? Ko koga voli i ne voli, šta ko o kome misli, zašto? Silna neka pitanja i terapijske teme na račun slaganja sa drugima. I dobro, sve to ima svoje, no:
Kako je vama sa vama?
Kako provodite vreme, čujete li se, razgovarate li, osećate li se ?
Jel moguće da su sva ova druga pitanja bitnija?
Retoričko je ipak. Moguće je. Često to slušam.
A da nije malo i nelogično?
Jeste. Retko to čujem.
Ne bih da vam kvarim mehanizam, ali sva ta pitanja koja su usmerena spolja bezuspešni su pokušaji da nađete način da vama sa vama bude bolje.
Ustvari, ipak bih da vam kvarim mehanizam. Doduše, on je već pokvaren. Eto, to bih da vam saopštim.
Evo i dok ja ovako “naglas” razgovaram sama sa sobom povećavam šanse da iskomuniciram i sa vama. I tako to ide. Tek kada sa sobom razgovaramo i osećamo se dovoljno jasno i protočno možemo i sa drugima.
- Majstorski umemo da sakrijemo od sebe ono sa čim ne umemo da izađemo na kraj –
Ali, eto problema. Osećati sebe, stvarno razgovarati sa sobom ozbiljna je stvar. I svi mi učimo ceo život kako to da radimo. Bar bi trebalo. Da učimo da zaista vodimo razgovore sa sobom ( ili da se odučimo od onoga što nas u tome sprečava ). Da čujemo sve naše potrebe, da ih balansirano, da odgovaramo na njih. Da osetimo oprečna osećanja, misli. Da ih ucelovitimo. Da poštujemo delove sebe i svog iskustva. Da se tešimo, radujemo, disciplinujemo, puštamo, učimo. Ima tu posla. I lepota.
Začkoljica je u tome što ljudi kada nailaze na nepoznate stvari sa kojima unapred ne znaju kako će i šta će umeju da šmugnu. Tako je bezbolnije, kobojagi. I tako čuvaju sliku o sebi, kobojagi. I sada zamislite kako prolazi vreme i vreme, koliko se samo neznanja o sebi tu gomila. I Bože moj i to se da rešiti. – Ali onda kada smo svesni svog bežanja od sebe i svojih razvojnih zadata, kako mi psiholozi volimo to da kažemo. Ali kako nismo u tom, bežanjem od sebe trčimo i jurimo druge koji bi to uradili za nas. A ti drugi isto tako trče ka drugima. I tako dobijemo ringišpil. Ali ne onaj Balaševićev. Dobijemo vrtenje u krug koje se uvek okreće oko centra sve dalje i dalje. A taj centar, mučan, naša baza, sve manje ima zainteresovanih za njega.
Naš nuklearni self postaje sve usamljeniji. A naši mehanizmi sve ubeđeniji da će tu usamljenost rešiti dodatnom jurnjavom za drugima.
Svako tu, svakako, ima neke svoje taktike jurnjave za sopstvenim repom, no jedan je centralni zajednički problem. Niko tu ne ide ka sebi.
Pa, u to ime- kako ste?
Kako vam je unutra? Šta vam je potrebno? Šta vas raduje? Šta vas plaši? Šta vas zbunjuje? Šta vas opušta? Kakvo ste vi društvo sebi?
Ako se zaista zainteresujete za odgovor okupiraće vas dovoljno da nećete imati vremena za stvari koje vam zapravo nisu ni bitne.
Ako dovoljno ostane u pitanjima počećete u njima i da uživate. Toliko da vam odgovori neće biti toliko bitni jer sama zainteresovanost za pitanja, za sebe, je već dovoljno ljubavna da uživate u društvu. U društvu sebe koji se interesuje, trudi da oseti i nađe odgovore.
Ako dovoljno ostanete u ovom primetićete i druge koji su na istom mestu ( mestu, znači ne jurcaju okolo). Onda možete zajedno da delite sva ta životna pitanja, neznanja, znanja, dileme, tuge, radosti. Život.
Neka vam je dobrog društva.
Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 