Činili su najbolje što su mogli
Jel? I šta sada ? Gubiš pravo da se ljutiš? Da besniš? Da te boli? Da tuguješ? Da zaceljuješ? Da opraštaš?
Ima nekoliko reči i rečenica koje čujem u takvim kontekstima, u takvom vremenu ili toliko puta bez pravog smisla i doživljaja iza njih da poželim da ih zaštitim. Zaštitim od onoga što vidim kao njihovo obezvređivanje. A onda i obezvređivanje samog iskustva onoga ko ih koristi.
Zahvalnost, hrabrost, praštanje, ljubav… Ti velikani ljudske duše i ljudskog iskustva toliko se često mešaju ne samo sa nečim što im nije ni nalik, već sa njihovom suprotnostima.
Znate li koliko duše, emocija, iskustva, ljudskosti, dobrote, boli, jecanja, učenja, usuđivanja, rada, stoje iza njih? Koliko pređenih nepreglednih puteva, koliko “ne znam”, “teško mi je”, koliko suza, znoja i ljubavi daje zaista smisao ovom rečima. Puno. Sve sto čovek ima, nosi i gradi na putu ka njima. To ne samo da nije neki klik kojim se pročita post, izgugla rezime knjige, to nije neko usiljeno ponašanje zarad ubeđivanja da smo mi ili stvari baš onakve kakve želimo da budu. To nije jedna sesija na kojoj sumiramo umne konstrukcije u koje želimo da verujemo. To su tada samo brane i čvorovi koji zaustavljaju kretanje naše duše i svesti baš ka tom cilju koji želimo da dostignemo. To nije postignut cilj – to su brane koje sprečavaju prolaz ka njemu.
Onda tim branama ljudi zazidaju kule takozvanog znanja o sebi i drugima koje su toliko velike da sve teže mogu da vide istinu iza njih. No, dovoljno velike da mogu da se popnu visoko na tron lažnog samopuzdanja i samovrednovanja koji svojim slabim, gotovo nikakvim temeljima leluja nestabilno preteći da se sruši, a usput udara i povređuje sve one okolo. Sve one koji ne mogu tako “samopouzdano” osećati i reći “radili su najbolje sto su mogli” ili “hrabrost , ljubav, zahvalnost” To su oni koji plivaju u svojoj tuzi. Koji sustižu svoj bol. Koji znaju koliko ne znaju. Koji osećaju, uče, idu korak po korak osećajući svaki deo puta. Koji uspevaju, koji greše. Koji negiraju i priznaju. Koji kreću i staju, i trče i teku. Svesno. Koji prolaze svoje terapisjke procese, na sesijama, u odnosima, u životu. Koji su ljudi.
U redu je. U redu je da ne osećaš potpuno sve te velike reči. U redu je da ne možeš preskočiti sve stranice i doći na kraj knjige. U redu je. Ne moraš. I baš kao što kaže reč – u redu je. To je u redu i u skaldu sa životom, sa ljudima, sa emocijama, sa prirodom. Naš posao nije da je menjamo. Naš posao je odgovor- njeno praćenje. Kreći se, budi u prirodnom procesu. Ne blokiraj ga nekim nerealnim, megalomatskim, nezasitim, neprirodnom i pre svega lažnim idejama. Deo smo prirode. I naša psiha ima svoj proces. Mi smo proces. Prati je. Budi. To je sve. Jedino “sve” koje zaista ispunjava.
Čini
najbolje što možeš.
Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 