Mislim se nešto. Toliko ljudi govori o potrebi da skocka sebe i svoj život. Neki sa vrlo ažurnim i znanjem potkovanim listama jure da sve prekriže. Sve srede i utanče. ‘Aj što ne može, ovaj put se pitam nešto drugo: I šta posle?

Šta ćete posle? Uređen, skockan život, bez frustracija, pitanja, izazova, konflikta, dilema. Bez zastoja i prevazilaženja. Zar nije Truman baš sve to imao? Šta mu bi da ode u nepoznato?

Kraj “šoua” je tamo gde počinje realnost

~Iluzija savršenstva osuđena je na propast~

Šta onda kada se savršenstvo i život bez frustracije dostignete? Zamislimo da može. Čovek traži nove frustracije. Ne zato što ga u to vodi njegova destruktivnost već potreba za razvojem. A razvoja bez frustracija nema. Psihološka priroda teži da se iskobelja iz zone komfora, kad joj je iste dovoljno, kako bi dalje rasla.
Truman je imao sve. Bukvalno stakleno zvono. No, radoznalost, alat rasta, se iskobeljala iz ušuškanosti sigurnog i povela ga izvan zvona. Tu joj je pomogla frustracija. Nestanak oca i devojke koja mu se svidela pokrenuli su Trumana u nove vode. ( interesantno baš je voda i bila u pitanju) Frustracija je pokrenula radoznalost. Radoznalost je vodila ka kontaktu sa realnošću, željama i potrebama. Potrebe ka slobodi. U emotivnom računovodstvu ona je prevagnula nad potrebom za ušuškanošću.

Trumanova potreba za separacijom
~ Predodređeni smo da tolerišemo frustraciju~

Sve što nam je dato kao psihološki kapacitet, a mi ga ne koristimo u nama trune. Priroda nam to dopušta. Imamo slobodan izbor da to činimo sa našim kapacitetima. Ono što ne možemo je da za to ne platimo cenu. Psihološku.

Ovladao je strahom zarad novog

Prelaz iz sigurnosti staklenog zvona za Trumana bio je prelaz preko sopstvenog ( kornog- srčanog) straha. Ako se sećate Truman se plašio vode jer je to mesto na kome je izgubio oca koji je navodno poginuo u nesreći sa brodom. Fino odigrano od strane “Velikog brata” Trumanovog “šoua “. I da, tamo gde su naše najveće želje leže i naši najdublji strahovi.

Stakleno zvono mu nije bilo dovoljno

Naša staklena zvona nisu samo ovakva mesta bez frustracija. To su svi oni ustaljeni obrasci razmišljanja, ponašanja i delanja koji stvaraju iluziju kontrole. Za nekoga to su “savršeni uslovi” za nekog “savršeni pakao”. Savršen jer je poznat. Jer u njemu vlada ideja da je poznato i iz toga sigurno jedino što znamo i možemo da znamo. Ma koliko da boli. Svašta je tu sigurno, a najsigurnija garancija gubljenja sebe.

Hvala Trumanu

Želja za novim, saznanjima, uvidima, iskustvima, ma koliko nepoznato nosilo rizika, prevladalo je nad potrebom za sigurnošću. Pobedila je potreba za razvojem. I otišao je. Ne znamo šta se dalje dešavalo. Pitam se da li je vama to i važno. Da li je iko gledaću film mislio o tome. Teško. Važno je da je otišao, da se usudio. A sada, sada ga čeka život. To je dovoljno. Meni bar, svakako. Daje mi veru da ljudska priroda i njen potencijal imaju u sebi silu koja može nadvladati destrukciju.

Da li je utopijski da verujem da ima dovoljno Trumana u društvu koji mogu iskoračiti životu u rijaliti, pardon, trumanovom šou? Da primete sve te manerve lepote konformizma i iskoristite svoju volju, glavu i srce ( ” courage” izvedena iz francuske reči- “coeur” koja bukvalno znači srce) da iskorače iz onog što ih uz osmeh guši i ubija, a onda i sve generacije posle koje imaju onda još manje šansi.
Ne znam. Verujem.

Probudi se. Osećaj. Misli. Čini. Iskorači. Izrazi se.

Nema te težine odgovornosti koju osećaj zadovoljstva slobode ne može da uteši.

Ivana Paunovic
psiholog, OLI psihoterapeut i supervizor