baš takva sam stvorena… Dok ostavljam radni deo dana za sobom u mislima mi se ugnjezdio Žak Prever. Sedi negde pored Sene i piše. Sliku prati ženski glas čitajući “Takva sam kakva sam” koju zamišljam da je pisao baš u tom trenutku, mazeći svoje kuče, okružen mirisom nikotina i ukusa tog crnog vina pored njega.

Dok sam uživala u ovoj konstrukciji moga uma shvatih i otkud ona tu. Žene sa kojima sam danas razgovarala, njihove teme, nosile su zajedničku crtu. Primetile su obrasce kojima sebi nanose probleme u životu. Uvidele su kako sebe sabotiraju. Sve su bile ljute na taj deo sebe. Besne. Svaka na svoj način, ratnički spremne da odstane taj “neuspešni” deo koji ih toliko muči.
Što bi jedan psihoterapeut imao na to bilo kakav prigovor? Zar nije i poenta terapijskog procesa da klijent dođe do uvida i odovornosti o tome kako sebe sabotira? Da. To jeste ideja. Prvi i osnovni korak. No, da li to treba da znači da je sledeći ljuta borba sa tim delom sebe. Sa sobom? Nikako.

Nasrćeš sam na sebe

Taj deo u vama koji sabotira je, jelte, vaš. Nije “tamo neki deo”. Shvatam, maženje i pohranjivanje ili ignorisanje tog dela nije rešenje. To je deo vas kome treba razvoj. Kome trebaju nove informacije, nova motivacija. Koji treba da se menja zarad vaših novih ciljeva. Ali kako podstaći na promenu i razvoj nekoga koga stalno kontrolišete, na koga nasrćete, koga ne razumete. Na kraju i koga mrzite. Da li protivnik uvek mora da se mrzi da bi se pobedio?

Evo ideje. Možda, razumeti taj deo sebe. Shvatiti zašto vas sabotira. Ne pravdati njegov način, ali razumeti. Videti šta mu je cilj. Otkud mu ideja da tako (jedino) treba. Ne mrzite ga- nadigrajte ga. Tako i taj protivnik u vama može nešto da nauči. Videti gde greši, na čemu treba da radi. ” Fer plejom” dobite taj meč koji vas vodi ka vašim ciljevima. Dakle, taj deo vas nije tamo neki deo. Sve to, sada i ovde, ste vi. Takvi ste kakvi ste, sada. I to je u redu. Ima u nama raznih delova. Zrelost i promena je u prihvatanju sabotera i nedopuštanju da dominiraju autentičnošću.

Mehanizmi odbrane

To nešto što vam sada ne da da živite (kako želite) nekada vam je omogućilo da preživite. Taj saboter koji vam sada ne da da, možda otvorite srce, nekada vam je to isto srce spasao. Od odbacivanja, povreda, straha i ko zna kakvih nedaća. Znam, znam. Sada ne radi posao. Vreme je da se povuče. Ne da se ni on lako, ali čisto odsecanje ne radi posao. Zovemo ih mehanizmi odbrane. To nisu ljuti neprijatelji. Ne moramo ih mrzeti. Radili su šta su znali, kako su znali i koristili su nam. Sada je doduše dosta. Uložite u vreme, srce i razumevanje, ne u ljuto oružje. Nema potrebe.

A do tada…

“Takva sam kakav sam, šta se tiče vas šta se sa mnom zbilo…”
Ne trebaju samo drugi da vas prihvate takvi kakvi ste ovde i sada. Prvo to učinite vi. Drugi su posle dobro došli. Drugi neka ratuju sa onim što vide kao pretnje. A vi, vi razumite, prihvatite i podstičite sve te delove da prate tamo gde želite da idete. Ako budete dobar lider nemate briga.

Evo, nađoh i tu sliku Prevera. Izgleda da nije moja konstrukcija koliko moje sećanje. Ostala je u nekom kutku sećanja. I izgleda da nije samo moje sećanje nego i moja želja da predložim:
Dobro je da, s vremena na vreme, svi sednemo uz neku našu Senu. Udahnemo. Primimo i prihvatimo sebe i svet kakav je. Izdahnemo. I dalje krenemo put promena koje želimo. Lagano. Sa tim što imamo. Takvi kakvi smo.

Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i supervizor