Anestezija

Što ne znate i ne osećate ne možete promeniti.

Rekao bi čovek da su neke stvari oko nas toliko očigledne da je nemoguće da ih ne vidimo. Ipak, moguće je. To nam omogućava naša zloupotreba mehanizma poricanja. Kažem “zloupotreba” jer kao što važi i za ostale mehanizme, svaki nam ponekad dobro dođe.

Kada je realnost toliko bolna psihološka anestezija tu je da nas sačuva i pomogne. Da ne vidimo i/ili ne osećamo. Kao što to radi i ona fizička. Pomaže da istrpimo neminovno i pripremimo se za ono što sledi.

No, ako na svaku naznaku bola dozvoljavamo sebi da ulazimo u anesteziju više nismo u procesu izlečenja, već u procesu pravljenja novog problema.

Zamislite kada bi svaki put kada nas zaboli glava ili zub ulazili u anesteziju jer je “nepodnošljivo”. Postali bi gotovo konstantno ne-svesna bića. Upravo to se i događa.

🧩 Uvlačenje u sopstvenu igru

Tada, malo po malo, dovoljno polako da je gotovo neprimetno, kao pravi zavisnik, čovek postaje sve manje svestan sebe i sveta oko sebe. Anestezija postaje prirodno stanje toliko da realnost postaje zaborav, a da nismo ni primetili.
Kao i kada vas stavljaju u anesteziju, polako brojite 10, 9, 8…i sa svakim brojem sve ste dalji od sebe. I puf – gotovo, šta god da se dešava ne znate i ne osećate. Ode bol, ode i odgovornost, jer neko drugi vam radi o životu, a ode i sloboda da se mešate. Što je za operaciju odlično jer ne bi imali šta hirurgu puno da doprinesemo, ali kada se radi o vašem životu, smislu, odlukama, odnosima- bi li zaista prepustili to nekom drugom, ma koliko bolelo- da živi umesto vas?
Makar to bio i Vaš terapeut.
I eto povedoh se u malu digresiju. Kako još jednom vidimo ni terapeuti nisu tu da vam “obave” hiruški posao, već da vam “zanat” prenesu, pa da posle možete sami, kada god opet naiđe neka boljka.

No, da se vratimo, pacijent je u anestezijo, ali ova psihološka nije baš tako očigledna. Vidimo kod nje bola jedva da ima, ali jedva da ima i nas kao svesnih bića. Kakvo životarenje.

Magla svuda oko nas
Pitanje je sada kako taj unutrašnji svet poricanja može izgledati. – Maglovito, prazno, pun nejasnih osećanja i odnosa, neuhvatljivih i nedefinisanih strahova.
Sve je dublji jaz
Tada smo sve više dalji od sebe, sveta i sve nam je manje jasno zašto je to tako. Kada nešto ne znamo i nečega nismo svesni na to ne možemo uticati. Niti znamo šta je, niti ko je “kriv” , pa onda ni šta sa “tim nečim” da radimo.
Ne-svesnost uzročno posledičnih veza i osećaj nevladanja sobom postaje sve veći što je intenzivan osećaj. Neznanje oslobađa od odgovornosti ali i stavlja život u zatvor.

Ako kreneš posle ti se traži još

Tada osoba između priznanja da svesno sebi obogaljuje život i bola zbog te činjenice bira da negira, što traži, jasno, još anestezije.
Čak i tada ostaje jedan koji se nije dao onesvestiti, zavarati- to je život. I kada negiramo pred sobom ( kako kažemo u OLI metodi: “lažemo sebe” ) ne možemo i pred životom. Njemu anestetici ne mogu ništa. To što smo sebi rekli da nije do nas, život ne priznaje i ne daje nam ono što daje drugima koji svesno preuzimaju odgovornost. Život ne priznaje izgovore, već dela.

Put do pakla popločan je dobrim namerama

Kada zloupotrebljavamo ono što je tu da nam pomogne stvaramo još više baš onog bola koji nas je na isto i naveo. Kakav začaran krug.
Prirodno je da težimo zadovoljstvu, no ako poricanje svake neprijatnosti postane uobičajna pojava sve smo od njega dalji.

To što želimo da nešto ne bude istina ne znači da će tako i biti. Naša želja nema toliku moć.

Deo koji anesteziramo najčešće bude ono što je najbitnije da vidimo. Dok mi to odbijamo posledice su sve veće.
Teško je da vidite da vam neki cilj klizi iz ruku, da osećate neke fizičke simptome koje bi trebalo proveriti, da vam se dete drugačije ponaša, da vas neko koga volite laže, da se gomilaju problemi…
No, znakovi za oprez su tu i što duže ignorišete da ih priznate to će problem postati veći. Jednako je proporcionalno. Matematika je jasna. Ne unosite dodatne varijable i formule. Ni za paniku, ni za ignorisanje.

🧩 “Što ne vidim ne postoji” i “Možda ipak…” metod

Sve te istine su tu negde, biramo da ih ne primetimo jer nam tako više odgovara ( ili bar tako tada mislimo) . I jel je to nekada uspelo? Da li je nekada život rekao:
” Ok, posto baš to ne želiš, hajde da to izbrišemo”. Nije. Niti će. Život je drugačiji autoritet od onih koje smo možda imali ili mislimo da želimo da smo imali. Realnost života će vas bockati ( simptomima) ma koliko od toga bežali i dovijali se. Možete da se pravite da što vidite nije tu ili da vidite ali ublažavate. Život svakako poručuje: “Što ne priznaš postaje gore”. Što kroz neki svoj primer verujem znate, pa je dobro da ne poričete (ako baš nije hića).

🧩 Anestezijom do smrti autentičnosti

Dodala bih, na ovu personifikaciju sa životom, da nije problem samo što poricanje vodi u sve veću bol, to nekako možda i istrpite do novog kruga, nego su u pitanju i autentične potrebe. Dok se bakćete sa ovim mehanizmima vaši autentični ciljevi čekaju da završite ove manipulativne igre sa sobom i drugima. Sede u nekom ćošku, ko zna koliko dugo, nadajući se da sve šanse neće proći za ono sto vam je zaista važno. Za život, za mir, za ljubav, uzajamnost, samopoštovanje, rad, kreativnost…Najbolje igrače držite u nekom podrumu. Ne dajte da tamo ostanu. Jer smisao vredan života je onaj u kome su oni na terenu.
Dajte priliku autentičnim ciljevima da žive. Ako ništa, greota je drugačije.

Ivana Paunovic
psiholog,
OLI psihoteraput i edukator