Psihologija zadovoljstva

Lepša duša dublje jeca

Boli dok se (o)puštamo

Strah od zadovoljstva. Zvuči čudno. Što bi se plašili nečeg lepog? A opet vidimo toliko primera gde ljudi izbegavaju zadovoljstvo ili postaju napeti u prijatnim situacijama.
Neka logika mora postojati, inače to ne bismo radili. Gde je ponašanje tu je i motiv koji ga pokreće. Ovaj moramo potražiti u nesvesnom.

Dobro je “do bola”

Stegnite pesnicu jako. Držite tako pola sata. Dobro, malo je naporno.- Zamisite da držite pola sata. Sada kada pustite stisak odlazi napetost, ali malko i boli. Prija i boli. Istezanje mišića je bolno, ali cirkulacija je ponovo proradila i to čini da se osećamo dobro.

Tako je i sa emocijama koje stisnemo negde u sebe. Samo što emocije držimo mnogo duže od pola sata pa je i matematika drugačija. Što su duže stajale i što ih je više, više će i da boli kada puštamo i duže će da traje. Doduše, više će prijati i više dati našem životu kada izdržimo bol. Da- nema radosti bez bola. Izdržavanje bola u svrhu postizanja zadovoljstva je deo principa realnosti.

Dakle, zadovoljstvo dobijamo otpuštanjem napetosti koju ne bi dostigli da nismo istrpeli određenu količinu bola. No, to nije isto što i mazohistički karakter. Dobro je da napravimo razliku.

Dobro je zbog bola

Slični su motivi mazohističkog karaktera s’time da je osobi tada bol neophodan da bi se oslobodila pritiska. To je potreba ne za bolom kao takvim, nego za zadovoljstvom koje se može dobiti samo preko bola. Iznova i iznova, u krug, u istim ili sličnim bolnim situacijama osoba traži zadovoljstvo. Što se svakako ne dešava, ali osoba ne odustaje.
Još jedna bitna razlika jeste sto je mazohista vođen potrebom za odobravanjem koje zahteva potčinjavanje. Bez rada sa osećanjem krivice i straha mazohista ostaje u istom krugu tražeći bol da bi osetio zadovoljstvo koga će na kraju uvek imati manje nego bola.

Zaplakati od sreće

Zamislite veliki komad leda kako mu se približava talas tople vode. Led tada može da pukne i da se rastopi. Sada zamislite da je taj led vaša odbrana od svega što može da vas boli, a talas tople vode ljubav, radost i zadovoljstvo.

Možda već sada biva jasnije zašto se “hladni” sklanjaju od “toplih” ljudi i zašto bi beźalu od zadovoljstva. Jer je pretnja za ego odbrane. Ti ledni slojevi zaštite su nekada nastali sa svrhom da nas čuvaju od bola, a sada nam stvaraju bol jer nas zatvaraju za tople i prijatne emocije.

Logike dakle ima- nekada smo morali da se zaštitimo od ranjivosti tako što smo slediti emocije. Tada smo bili mali i ranjivi, ali sada kada imamo kapaciteta radeći isto više se ne branimo od spoljnih napada već napadamo sami sebe braneći sebi zadovoljstvo iz straha od raspadanja ovog ledenog brega i bola koji nas tamo čeka.

Ko pelin nije gutao,taj ne zna šta je sladost,ko tužan nije bio taj ne zna šta je radost.

Klijentkinja sa kojom sam do skora radila jasno je opisala ovaj osećaj. Žudela je za intimnošću, ali svaki put kada bi odnos postajao “topliji” i bliskiji, kako kaže, imala je jak neizdrž da ode. Opisivala ga je kao snažan osećaj da će se raspasti, pući. Kako je to nesvesno precizno opisalo, jer zaista te situacije jesu bila pretnja da puknu njene odbrane. Samo- tek sa pucanjem tih lednih odbrana može nekog primiti bliže srcu.

Kada je bila spremna da toleriše bol i ostane u situaciji, da dopusti sebi to “raspadanje” počela je i da ostaje u odnosima i uživa u svemu lepom što intimnost donosi. Iako su lednici pukli razvio se srčani mišić kroz nove zrele odnose sa sobom i drugima.

I zaista dođe čoveku da zaplače, što bi rekao Bukovski u “Plavoj ptici”. Što ste, ako ne ovako, osetili u malom onda kada ste zaplakali zagrlivši nekoga koga dugo niste videli. Ili kada ste se kroz osmeh i suze setili nečega lepog, što je prošlo, što vam fali, ali ujedno i puni srce jer ste to nešto ipak doživeli. Ili ispraćajući dete na put u nove faze ili posle nečega zaista prožimajućeg. Tada ste svaki put osetili zadovoljstvo dozvoljavajući da doživite boli koje su vezane za taj trenutak. Drugačije ni ne može.

Zaplakati od tuge

Jecaj jedan je od primarnih mehanizama osobađanja napetosti. To jasno vidimo kod dece koja još nisu naučila “da nije lepo plakati” ili “da se plače samo kad ti neko umre” ili ni tada. Mada i kod dece možemo videti da se pre samog plača telo ukruti i počinje da drhti brada. To je onaj trenutak kada svaka mama zna da kreće glasan jecaj. Međutim, dete za razliku od odrasle osobe ne može da zadrži tu ukrućenost. Bar još malo dok ga ne nauče odrasli, ekperti. Ono će posle par sekundi briznuti u jecaj i plač. I ne samo to. Jeste li primetili da i kada dođe onaj koji teši, dete ne prestaje da plače dok ne isprazni napetost. Za razliku od odraslih.

Odrasli znatno ređe sebi dozvoljavaju da se “isplaču k’o ljudi” ( još jedan interesantan i prikladan izraz) . Kada to sebi dozvole zaista se osećaju bolje. Problem možda nije rešen, ali napetost je izašla i ostavila prostor za rešenje. A emocija je svakako priznata. Što je već dobitak.

Češće čujem da su inhibicije toliko jake da odrasli ne mogu sebi, usred jake kontrole, dozvoliti da se zaista isplaču, a tako ni da osete zadovoljstvo rasterećenja. Čak i kada znaju da će im biti lakše. Vidite li vi šta je strah i kontrola. Tada je prejak konflikt želje za prepuštanjem i straha od prepuštanja.

Strah od zadovoljstva je strah od bola

Kroz odrastanje učimo da se nosimo sa bolom, tugom, gubitkom, strahovima, frustracijom tako što ih potiskujemo. Onoliko koliko potiskujemo ova osećanja isto toliko umanjujemo i svoj kapacitet za prijatna osećanja. Ljubav, uživanje, zadovoljstvo. Umrtvljavajući sebe za bol, umrtvljujemo i za zadovoljstvo. Kamen ne možete slomiti, ali ni ugrejati.

Kapacitet za prijatna osećanja možemo povratiti ako pustimo i proživimo i ona bolna.

Bol je tu da nas upozori, no bol je tu i da popravi povredu i integriše ličnost. – Boli dok zadobijamo ranu, boli i dok je čistimo i lečimo.

Kada god bežite od bola budite svesni da bežite i od zadovoljstva.
Naravno, to ne znači da treba da jurimo bol kao što to čine mazohisti. Zapravo mazohista je nesposoban da se suoči sa bolom u sebi pa projektuje bol u spoljnu sredinu.

Bol koja je razvojno legitimna je ona koja dolazi iz iskrenog suočavanja sa sobom i svojim iskustvima. Bez nje nema zadovoljstva. Tako i terapijski proces ume biti bolan. Traži da se vratite u iskustva i emocije od kojih ste možda jedva čekali da odete. Zvuči paradoksalno, ali od njih možete otići tek kada im priđete.
Zadovoljstvo možete osetiti tek kada priđete bolu. To bežanje od zadovoljstva, zapravo je pokušaj da ne platimo cenu, a to je bol.

Sve što je vredno skupo je. Tako je. Neka je.

Ivana Paunovic
psiholog,
OLI psihoterapeut i edukator

Lepša duša dublje jeca– Ivo Andrić

Ko pelin nije gutao,taj ne zna šta je sladost,ko tužan nije bio taj ne zna šta je radost– Jovan Jovanovic Zmaj