Džemper za vinograd

Džemper za vinograd
sa Miladinom o narcizmu

Izgleda da mnogi žele imat kola,
Snažan motor iz Japana,
Mesto lične karte kolor televizor,
Ostaviti život, gledat ga u retrovizor.

Da, ostaviti život zbog nesvesnog uverenja o ličnoj bezvrednosti, zbog nestabilne predstave sebe. Zbog bežanja od svog života u područja lažnog osećaja nadmoći kroz obezvređivanje tuđih života, baš kao što su prethodno i svoj. Zbog bežanja od, za njih, strašnog stida i poniženja u područje nepobedivosti i neosetljivosti.

A zašto ne bit’ običan, volet male stvari,
Zašto svako mora biti glavni?

Zato što menja sopstveni dubinski osećaj da je niko i ništa za tuđe slike njegove veličine. Zato što misli da ta prepotencija leči impotenciju. Zato što će investirati svu svoju emocionalnu energiju u sopstveni Ego i to kako ga drugi vide jer je odustao od toga da sebe može videti drugačije. U tome će biti nezasit jer slike drugih ne hrane dušu. A baš zbog tog nezasićenja sve radnje i odnosi dobiće sadistički karakter.

Baš zato neće moći da odvoji sliku sebe od drugih. Nemaju jasnu diferencijaciju predstave sebe i predstave drugoga. Zarobljeni su u limbu bez jasnih granica. Nemaju granicu u kojoj shvataju da je drugi osoba za sebe, samostalna i nezavisna već zamagljeni sopstvenim limbom druge vide kao svoje produžetke. Zato im nikako nije jasno zašto ne bi mogli da ih kontrolišu baš kao što kontrolišu svoje ekstremitete ili mentalne funkcije. Takav doživljaj drugih , kao delova sebe ili sopstvenih funkcija zovemo “self-objekti”. Toliko za njih postoje drugi ljudi. Dakle, ne postoje. Drugi nisu ljudi već objekti koji se koriste. U druge investiraju kao u objekte, daju oni, kao što sipamo gorivo u auto. Pa ga vozamo. Jer auto je moj, zar ne? Imam pravo da ga kontrolišem.

Gubitak kola, pardon drugih, deluje kao gubitak sebe. Zato napuni garažu i ne brigaj. Iluzija samodovoljnoati se nastavlja.

Šta to lepo ima obraz uprljan sa flekom,
I zašto sa tugom gledam za čovekom ?

Zato što narcizam znači nesposobnost da se voli drugi. Zato što je to nesposobnost da se oseti ljubav. Prema drugom i prema sebi. Zato što tu lepotu ne mogu osetiti.

Zato što narcizam znači nesposobnost tugovanja. Nema sposobnosti za povezanost za svojim bolima i svojim životom. Zato što od tuge beže uporno u nerealistične predstave sebe i drugih.

Zato što nikada nisu odžalili svoj “pravi self”. Ono dete u njima koje oseća potrebu za drugim. Onaj osećaj davno zakopan kao pokušaj da se adaptiraju potrebama drugih koji su takođe zakopavali svoje bole i odlučili da ih nikada više ne vide.

“Kada san besan nisam bespomoćan”

Zato što svoju ranjivist prikrivaju narcističkim besom koji daje lažnu sigurnost protiv u utrašnjeg isećaja praznine, bespomoćnosti i nedostatka bazične sigurnosti. Zato što taj bes biva posebno usmeren baš na one osobe koje su tu, koji su bliski, jer tu osećaju da smeju.

Zato što su punoću doživljaja zahvalnosti trampili za zavist. Zato što su životnost stvaranja i kreativnosti trampili za prazninu manipulacije. Zato što su duhovno ispunjenje prodali za kontrolu i fantaziju moći.

Čudio se meni drugar
Šta ima tu da mi smeta,
Što on da bi bio Bog i glavni
Želi svršit tri fakulteta.

Ima da smeta. Smeta to što idealizivane fantazije lične slike ni blizu ne pružaju koliko hrabrost i zadovoljstvo koje proističe iz stvarnog viđenja i osećaja sebe.

Ima da smeta što biti Bog znači ne iskusiti čovečnost, kontakt, bliskost, intimnost, trenutke koji ostaju u nama, iskustva prižeta ljubavlju. Sve je to tako daleko od Bogova. Za Bogove nedostižno.

Ima da smeta što iskorišćavanje drugih, ekcesivni zahtevi za divljenjem, za posebnim tretmanom, nerazumna očekivanja, grandiozni osećaj samobažnoati i ostale fantazije troše toliko životnog goriva, a vide u smrt duše.

Jer ta onnipotencija i egzibicionistički narcizam su osebenosti grandioznig selfa deteta. Što zaglavljena deca nikada ne dobiju priliku da iskuse lepote i mogućnosti odraslig života. Presuda koju sami sebi daju praveći se da su drugi krivi. Što nikada ne iskuse zadovoljstvo ponovonog roditeljstva sami sebe kojima leče svoje rane i pružaju sebi sve što im je nedostajalo. Iskustvo reparacije koje obnavlja, daje volju i inicijativu za stvaranje sopstvenig smisla i života. Jer ne iskuse transformaciju tog dela ličnisti i sve lepote koje proizilaze odatle. Epatija, ljubav, humor, zadovoljstvo, spontanost, kreativnost i mudrost.

A zar ne bi bilo ljepše sad
Misliti na vinograd,
U ljubavi biti s njime,
Kao dragom dičiti se njime,
čuvati ga od zime.

A zrela ljubav prema sebi, drugima, životu, svetu široka, negujuća, topla raste. Čini da sve unutar i oko nas napreduje. Daje plodove, stvara, kreira, ispunjava, leči. Realistična, snažna, stabilna, celovita, prožeta bliskošću, zadovoljstvom, trudom, ulaganjem, radom i produktima. Prožeta odgovornišću i slobodom, poštovanjem i poznavanjem. Sa važnom lekcijom da sa davanjem dobijamo, da nismo sami, da smo voljivi i voljeni, da smo bića stvaranja i ljubavi.
Sa važnim iskustvom da je divno BITI čovek.

I, šta kažete zar ne bi bilo lepše sad
misliti na vinograd?

Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i supervizor