Opomena
Na koji način ste opasni po sebe ?
Spašavate druge? Uzdižete se iznad gubitka dovoljno daleko od ponora svoje tuge. Dovoljno daleko od svog života u “udobnosti” tuđeg?
Napadate druge? Identifikovani sa agresijom onog koji ju je vama činio u “udobnosti” lažne superiornosti? Negde visoko dovoljno daleko od ličnog osećaja nemoći?
Ne činite ništa? “Udobno” izmešteni od svakog rizika i života u kandžama sopstvenih strahova. Negde daleko od svog života u uglovima tuđih ?
OPOMENA
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Kada gladujemo za svojim životom lako u sebe unosimo otrove i zablude. Prihvatamo sve priče. Verujemo u fantazije. Stvaramo ih i održavamo. Prihvatamo bilo šta što liči na život jer smo gladni svog. Vapaj gladi traži bilo šta, makar na kraju bilo smrtonosno. “Ma dobro je ovo”, ” Nije strašno”, “Promeniće se”, “Proći će samo”, ” Tako je kako je”, “Ovo je super ustvari”, ” Jednog dana”, ” Takav je život”, ” Kasno je”, ” Dobro sam”. , ” Ne boli me ništa”, ” Ništa me ne boli, ne ne, ništa ne boli.” Ništa.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Bez čvrste povezanosti sa svojim životom čovek se predaje opsesiji. Prihvata svaku zamenu, “kao da život”, ili one zamene koje jednostavno ne rade ništa, one koje udaljavaju još i još i one očito destruktivne. Svaka nam ugrožava život. Svaka nas još više od njega sklanja. Udaljava od autentičnosti, slobode, mogućnosti, stvarnih potreba, želja, ljubavi. Od našeg nuklearnog selfa.
Opasnost
Glad duše, opsesija, ulazak i ostajanje u obrascima bez kontrole nad svojim izborima. Kontrola se gubi sve više, sve većom brzinom upadamo u destruktivne obrasce, u toj brzini i bez uporišta sve manje vidimo šta se stvarno zbiva. U tom nekontrolisanom tornadu obrazaca koji vozaju gubimo život.
Stanite. Pogledajte ponovo prve redove. Na koji način ste opasni po sebe? Koji otrov ste izabrali? Stanite i suočite se. Posedujete destruktivno, pronađite ga, pogledajte ga. Prihvatite taj deo sebe, tu agresiju, impulsivnost, tu lažnu moć.
Naše vlastite destruktivne sile, naše senke, predstavljaju manju opasnost od davljenja u nesvesnom. Biti nesvestan svoje destrukcije mnogo je gore nego patiti zbog nje.
Kada postaneno svesni ovih elementa sebe savladali smo opasnost. Mi upravljamo.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
Vratite se svom životu. I neka vas taj put odvede na dno. Suočite se sa svim destruktivnom izborima, bolima, tugom, strahom. Sa svim posledicama. Neka vas odvede do svega onoga što ste želeli da se nije desilo. Do istine. Idite tamo.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
I ostanite tamo. Ostanite dok ne vidite da su na dnu živi koreni psihe. Tamo su temelji i tlo za sejanje i rast nečeg novog. Temelji vašeg života i vaših sadnica.
Ne ostavljajte nikad sebe.
Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 