“Kako sam besan. Danima je tako. Ponovo sam noćas sanjao kako se svađam sa njom. Znaš sve šta je učinila, a ja više ne vidim kako mogu ovaj bes da prevaziđem.”
Čini mi se da “Ja” u tebi ne vidi od emocija, ali da ti možeš da vidiš.
I dok se Nemanja spremao da uhvati dah i još jednom nas podseti šta je sve ta “ludača” uradila, u meni se stvorila slika jednog susreta:
Fragmenti
Na mestu gde je sedeo Nemanja, sada u mojoj fantaziji, sedi rumen od besa, zgrčen od zahteva, nabusit od agresije, njegov fragment preplavljen pukim emocionalnim funkcionisanjen. Poistovećen sa svojim emocijama, mahnit od svojih impulsa nekontrolisano se prepušta izlivu žestine bez pitanja: “Zašto se ovako ponašam?”
Prekoputa, naslonjen na fotelju, bistrog pogleda, sedi Nemanja individua. Povukao se od emocija na dovoljnu razdaljinu da može da ih oseti i posmatra. Nije jedno sa njima. Zato može i da ih vidi. Vid-videti-rasvetliti- biti svestan. Tako vidi razliku između sebe i svog izliva strasti, gleda, oseća i razmišlja. Posmatra ovoj fragment kako gori u emocijama potpuno zaveden njima, iscrpljen, sve slabiji. Poistivećen sa svojim željama on gori sve više toliko da se polako primećuje pepeo oko njegove stolice. Polako ga Nemanja pogleda i izgovara: ” A da razmotriš ovo iz subjektivnog ugla ?”
Psihičke činjenice nemaju veze sa materijalnim činjenicama
“Vidiš, nastavlja, to što osećaš, što te sada sagoreva, koliko god da je opravdano, a jeste, nije izazvano spoljašnjim objektima, nije ona to izazvala.”
“Kako nije?! Ne lupaj, valjda znam šta osećam. Valjda znaš kako se ponaša. Kako laže. Kako da ne budem ljut?”
“Ne moraš da ne budeš ljut. No, to što se događa je fenomen sam po sebi. To je ono kada kažem hajde da razmotrimo iz subjektivnog ugla. Evo gledam te, ispred sebe, vidim taj bes, tu pojavu i tačno vidim gde pripada. Ispred mene je.”
“Ne razumem te, kako gde pripada?! Pa njoj. Rekla mi je da sam ja za sve kriv a zapravo ona je za sve kriva. Moj stav i bes je opravdan.”
“A sva tvoja energija sada ističe puko i besciljno. Tvoja energija. Goriš u vatri svojih emocija, sledeće je da pukneš.”
“I šta sada da radim?”
“Evo već si počeo, razmišljaš. Odvajaš se od svojih emocija. Primeti kako je plamen već krenuo da utihne. Hajmo sada dalje. Ovo što radiš je automatski, samo proces. Pusti ga, ne moraš ga dirati, samo se izdigni, odvoj se od njega.”
“Ok, tu sam.”
“Pa hajmo. Vidiš je sada kao svog antagonistu ali ono što sam gledao je baš to. Dakle, ona zapravo nije ništa drugo nego ti sam. Sedim preko puta i govom ti šta sam video. Na dovoljnoj sam razdaljini, a opet dovoljno usmeren ka tebi i dovoljno neutralan i empatičan da ti mogu biti ogledalo.”
Iz kratke tišine dovoljne za udah i izdah čuje se: “Razumem. Teško priznajem ali projektovao sam na nju, u njoj se javila moja senka i to me je razbesnelo. Da, mi smo nekada istovetni i sa najgorim neprijateljem.” “Mada”, nastavi uz blagi umorni osmeh, “zašto bi mi to bilo čudno kada sam je ja voleo i izabrao za moju ženu.”
“Da, možda smo istovetni i sa najgorim neprijateljem. Drugim rečima, naš najgori neprijatelj je možda u nama.”
“Da, pa zar to nisam upravo bio sada ja sebi?! Ova igra sveta je bila moja sopstvena igra, a ona izvodjač mog psihičkig stanja. Evo ga! Upravo sam se povezao sa sobom!”
“Tako je. Sada razgovaramo, osećaš ali i razmišljaš i povezuješ. Uzdužeš se i odvajaš od osećanja. Kada otkrijemo da to može tada čovek zaista postaje čovek.”
“Jel to početak procesa individuacije?”
“Da. Više nisi poistovećen sa jednim svojim fragmentim, emocijama. Tvoje “Ja” je sada tu, razmišljaš i integrišeš ali to nije kraj. Individuacija se ne sastoji samo od postojanja egom, tada smo samo individualista, a šta je individualista no čovek koji nije uspeo u individuaciji. Filozofski destilovani egoista.
Individua
Individua znači postati ono šti nisu emocije ali i ono što nije “Ja”. Ono što je Jung zvao Jastvo. Zato niko ne razume jastvo- jer jastvo je ono što nismo, što nije “Ja” Ono jeste njegov deo i imaju odnos. Ali Jastvo je sprat iznad.”
“Čekaj, pa to je ono što si sada ti!”
“Tako je, prepoznao si se.”
Seti se sebe
Pogledajte samo put koji je Nemanja prošao. Sprat po sprat, do sebe. Pogledajte gde je sada ženina drama i njegova reakcija u odnosu na njega, na mesto gde je sada. Sada svestan svih spratova, uz poštovanje puta i elemenata, šta sve sada Nemanja vidi i koliko mogućnosti sada ima za odgovor na situaciju. I za još mnogo toga.
Ako se popnemo dovoljno visoko, dosegnućemo visinu s koje tragično prestaje izgledati tragično,
kao što govori Jalom.
Ko si ti?
Pitam se da li dok god ne integrišeno delove nas rasute po svetu ( obično ne tako daleko već u našoj okolini) možemo uopšte reći da smo to zaista mi. Više deluju kao neki fragmenti nas koji upravljaju našim telom. I onda šta odgovaramo na pitanje “Zdravo, ko si ti ?” odgovaramo iz naših emocija, iz našeg razuma. Ali to su samo delovi, fali onaj glavni. Ne emocija, ne misao, već onaj koji oseća i misli. Onaj iza. Ona individua. A to smo kada vidimo, prihvatimo i integrišemo sve aspekte. Da, i one umu suprodstavljene.
Prava pitanja
I nije ovde pitanje ko je glavni, razum ili srce. Pa niko od njih. Mi smo glavni. I pravimo ovakvim pitanjima samo dvoboj u nama. Naravno da je uredu da je Nemanja ljut. Šta uopšte znači nije u redu? Ali treba i da misli o svijim osećanjima. I sve je tačno i sve je u redu. Samo ovaj čovek ima više spratova, emocije i misli i ponašanje i onaj koji time vlada i stapa sve u jednu jedinstvenu celinu.
I da znate, uhvatio je Nemanja dah, goreo je, pa je razmišljao, pa povezivao. Pa sve ponovo. Peo se sprativima svog puta individuacije. Nije baš da ne znam gde je i šta radi ali sada više sedi u svojoj kancelariji kada zatreba, a živi izvan nje. Lepo je bilo putovati sa njim. Sada je otišao u svoja prostranstva.
Ako putujete i vi srećan vam put,
ako ne, pakujte kofere. Sebe čeka.
Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i supervizor
Ivana Paunović 