“Sve sam probala, pročešljala sam svaki deo svog uma, stvarno ne znam gde je rešenje. Evo da čuješ ponovo i ponovo šta sam sve probala.”
“Što?”
Mislim da iskren odgovor ovako nekako zvuči: “Zato što ne bih da idem u nepoznatom pravcu, zato što se bojim i ne verujem sebi, drugima i svetu, a treba mi smirenje od sopstvenog osećaja da ne radim šta je potrebno i dobro za mene pa bih koristila psihoterapiju kao bromazepam i dokaz da se ipak nešto trudim da bi mi bilo lakše.”
Hej! Pa čekajte. Psihoterapija su silne besplatne milje za istraživanje sveta unutar i oko vas a vi biste da ostanete na aerodromu jedeći loše sendviče precenjenih cena uz koga dobijate loš espreso i isto tako pogubljeno društvo?
Čovek je jedina vrsta koja odbija da bude ono što jeste
Ti odgovori koje kažete da tražite naćićete kada stvarno krenete da tražite. Uzmite “boarding pass”, tu sesiju koju ste zakazali, smestite se, polećemo. Ili se spuštamo, kako vam volja, ali krećemo. I neće niko da vas vuče. Idemo na “security check” da vidimo imate li šta vam treba ili nečega treba da se oslobađate i krećemo. To što vam je neophodno naćićete tamo gde najmanje želite da idete (trenutno). Čista matematika: tamo je jer su najmanje šanse da ste tamo već bili, a koristilo bi vam. Ako nečega nema u jednoj prostoriji izađite i krenite u sledeću.
“Ali nepoznato je”
Dobro, dobro, čula sam to. Toliko puta da se pitam da li se tekst izlizao. “Bojim se jer ne znam ( šta me čeka )”. Pa šta ako ne znate? Pa šta ako ste nesnađeni? Aha- može se javiti strah. Pa šta ako se javi strah, a javiće se? “Biće nešto loše”. Pa biva uvek nešto loše. Hoćemo još jedan krug po aerodromu vodeći istu diskusiju ili da krenete, pustite, vidite, razvijate svoje potencijale, učite, ne znate pa znate, pa se plašite pa ste hrabri, pa istražujete, pa uživate, pa menjate, pa živite?
“Ali teško je”
Jel’ do sada nešto lako bilo vredno truda? Retko. Možda onda i ne želite lako. Proverite. Možda vam to “lako-teško” i nije toliko bitna tema u odnosu na cilj? Možda samo počinjete da ponavljate razglas sa aerodroma kao papagaj bez da se zapitate da li je i kojoj meri to vaš tekst.
“Ali nije uvek zabavno”
Nije. Jeste li sigurni da vam je potreba zabava ili zadovoljstvo? Jeste li sigurni da vam je zabava uvek potrebna? Ništa slađe od čokoladnog sladoleda, ali nisam primetila da mi treba uvek. Ne znam za vas?
“Ali previše je odgovornosti”
Hm, da, baš zvuči odraslo. A šta mislite o odraslosti? To je za one koji nisu uspeli da ostanu deca? Ne. Ostajanje u ulozi deteta nije zabavno, niti posebno, niti donosi zadovoljstvo iz proste činjenice jer ostati dete suštinski ima suicidalnu prirodu u sebi, stav odbojnisti prema životu. Ne sviđa mi se i neću da rastem, neću da ga pratim, da ga zaista živim. Odustvo zadovoljstva nije kod odraslih već kod onih koji godinama izmišljaju detinjstvo koje je davno prošlo.
U redu je da bude teško, ali nije da ne bude smisleno.
Ne rizikujete vi život putovanjima. Ne brinite, bar ne oko toga. To što čuvate život u kutiji na aerodromu ne znači da ga više imate, nego manje. Što više trošite život to ga više imate. Ne obrnuto.
I za sve putnuke jedan podsetnik, gde god da idete, kako god da putujete, koje god destinacije da obiđete, na šta god u sebi da naiđete, jedna garancija pustolovine vam je sigurna- vaša individualnost i vaš život.
Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 