Crvena

Dođu tako dani koji donesu brigu, tugu, neprijatne vesti. Prodrmaju tlo, slute na zemljotres. Nekada se on i dogodi. Nekada sa sobom odnese nama važne stvari Ili stvari za koje smo mislili da su mnogo važne jer smo se grčevito držali za njih. Znači nekada su nam zemljotresi i dobro došli da prodrmaju naš svet koji smo stvorili i podsete nas da on nije jedini.

Ima raznih zemljitresa i tornada, ali jedno je gotovo sugurno: dok traju teško je setiti se da su nekada i potrebni ili da su jednostavno deo celokupnog iskustva. Ume biti teško videti širu sliku ciklusa prirode oko i unutar nas. Šta da radimo, tako je. Na kraju, zar nije neprirodno uživati dok traju potresi? Naravno, strah, briga, tuga, ljutnja, sastavni su deo tih perioda. Jedino gore od toga da se osećamo loše je da se osećamo dobro ako to jednostavno nismo, ako za to nije vreme.

Pusti neka bude, ništa na ovom svetu nije ti obećano, niti ti pripada,

  • pripadaš samo sebi

E, to “sam sebi” u svakom zemljotresu ostaje naše. To potresi ne mogu sa sobom da ponesu. I to je ono što umemo da zaboravimo, a to je velika bol u tom nekom već teškom periodu.

Sačuvaj osećaj sebe

Skoro sam pročitala zanimljivu informaciju. Znate li zašto je boja stolica u bioskopima crvena? Jer prvo što izgubimo iz vida u mraku je crvena. I u tome sam našla jednu važnu lekciju. Iako ljubav i kontakt sa sobom imamo stalno dostupno najlakše se gube iz vida u nekom mračnom i turbulentnom periodu života. No, iako ih ne vidimo tu su. Crvena postoji iako je van naše percepcije u tom trenutku. Moramo se setiti. Održati osećaj ljubavi (,) sebe iako u tom trenutku životnost te crvene je u senci životnih dešavanja. Ne možemo je opipati vidom, ali možemo se setiti srcem. I napraviti kontakt sa njom iako je očima nevidljiva. Na kraju, zar to nije vera u sebe? Izgubimo iz vida ali verujemo, imamo poverenja u sebe i život.

Izazov vredan ljubavi

Napravite grešku, šta god pod tim podrazumevali, ali se i setite da je možete ispraviti i/ili iz nje učiti. Ljuti vas onaj koga volite, ali se setite da vas i raduje. Muči vas posao koji radite ali setite se vrednosti cilja. Naslućujete neki kraj, ali se setite vrednosti početka. A onda se još proširite, osetite crvenu još prisnije pa se setite da čak i kada prestane fizčki kontakt ne prestaje povezanost. I onda polako prihvatate celinu života i to da ste mnogo više od nekih sila prirode koje dolaze i odlaze i da sve što ste doživeli, sve što jeste i možete da budete stoji i postoji, videli vi to u tom trenutku ili ne.

Seti se crvene i kada je mrak.

Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i supervizor

konstantnostobjekta