Životarenje ?

Živiš ili životariš ? I sama sam, kao i puno OLIjevaca, koji su čitali istoimenu knjigu, koristila ovaj termin. No, sada mi nešto pade na pamet. Kao da sam ga čula prvi put.

Živeti ili

Čekajte. Živeti podrazumeva da smo se rodili. Znači bili smo u stomaku, prošlo je neko vreme i puno procesa u tom vremenu. Dovoljno da dođe trenutak da izađeno u svet van materice. Na zemlju. Komotnost, pa radost, bol, šok. Pravo jedno putovanje. E onda, neko preseče pupčanu vrpcu i eto nas. To bi bilo to. E sada, mi koristimo i ovaj drugi izraz:

Životarenje

Ali ako životarimo jesmo li se stvarno rodili? To bi podrazumevalo da živimo. Ili smo još u nekoj udobnosti materice koja sve radi za nas ili smo možda negde između u procesu, čekamo da neko preseče pupčanu vrpcu?

Pa da!

Zar nije to to? Zar nisu sve psihoterapije onda oni lekari i babice koji nam pomažu da izađemo i da presečemo pupčanu vrpcu kako bi lepo samostalno krenuli da stvarno živimo. Tj da živimo, a ne da životarimo.

Pogledajte oko sebe
jeste li se udobno smestili u svom poznatom. U svojim kutijama u kojima već znate svaki ćošak. Isti likovi, iste misli, manje više isti problemi. I neograničeno napajanje iz istih izvora?
ili
ste pak na nekom putu izlaska, malo sluđeni novim okruženjem koje istražujete, učite uz nov način razumevanje i osećaja sebe i sveta. Možda ispustite i neki jecaj ili krik dok tranzitirate u nove vode i ciljeve uz trpljenje neznanja i frustracije svega što vas čeka, ali opet uz neki manje više dubok osećaj da stvari tj vi idete u dobrom smeru ?

Separacija i individuacija

Moramo izaći, napustiti udobnost sopstvenih oklopa, preseći pupčanu vrcu besa, krivice, straha koji nas vezuju za naše roditelje i “roditelje”. Moramo ako hoćemo da se rodimo. Da budemo čovek za sebe.

Ovaj proces kada više nismo fizički bebe radimo mi. Prvi deo je sama priroda odradila , a u ovom drugom delu ona nastavlja, ali na svu sreću uključuje i našu slobodnu volju. Sada mi biramo da li ćemo se roditi i šta ćemo sa tim životom uraditi.

Život rađa život

• porađanje istine

Hoćemo li dalje stvarati i rađati kada nam dođe za to vreme, ideje, promene, odnose, ljubav, posao? Ne možete roditi, stvoriti, kreirati ništa ako ste još u nekom stomaku ili čuvate pupčanu vrpcu. Baš kao i fizički tako ni psihološki ne možemo rađati dok ne porastemo dovoljno. Beba ne može da ima bebu. Čeka je još koraka, iskustva, rasta i učenja. Psihološko detinjstvo, adolescencija. Pa polako prirodno stvaramo dalje.

Mnogi ljudi se još nisu ni rodili

Mnogi ostavljaju utisak da jesu. Jer mi obično samo očima gledamo. Evo poraslo dete, osamostalilo se. Odrastao čovek, studira, radi, ima vezu, porodicu, auto i kreditnu karticu. Odrastao i živi punom plućima, lumpuje, zeza se, zabavlja. Kako se nije rodio? Kako beba? Kako vezan pupčanom vrpcom za nekog donora života? Nemoguće.

Iza zida
materice nije individua. Bar ne još uvek. Iza je potencijal. Mali parazit, koji je sladak onda kada to i treba da bude. Dok je u stomaku i dok je beba mala. Posle toga nista tu nije slatko. Istinski je zapravo tužno, a i strašno gledati kako svakim danom traći s v o j zivot čekajući da ga neko ili nešto izbaci odatle. A to znamo, to se neće desiti. “Udoban” zatvor jastva. Sopstva.

Nema veze sa vezom

Nemaju veze sa onim što povezuje. Životnim, sa sobom, sa ljudima, sa zemljim. Samo sa pupčanom vrpcom. Negde su ni na nebu ni na zemlji. Na ovom svetu su samo uslovno u nekoj privremenoj egzistenciji.

Ni na nebu ni na zemlji

Znate kako to izgleda? Ako stvari idi kako hoću tu sam. Ako ne- begam. Ako materice, “mame” i “tate” učine ovo ili ono, ako mi dođe ovo ili ono. Stalno biraju pod kojim uslovima će da žive, a pod kojim ne. Misleći da mogu da biraju ( bez posledica po život ) i da to uopšte ima smisla. E to je uslovna egzistencija nekoga sa pupčanom vrpcom koja svakom odlukom da tu ostaje postaje sve deblja. To je onaj koji sužava svoj prostor ostajući vezan za neki arhetioski svet raskoši i sjaja odbijajući ovozemaljako. Neki svet zamisljenih bogova gde ste obožavani ili obožavate. A odbijaju ovu zemlju. Svet gde su realni ljudi, realni odnosi, realni problemi i realne radosti. Svet gde nema bogova za obožavanje već ljudi za voljenje.

Znate, pisala sam o “nekim ljudima” ali ovo je upozorenje, a čak mislim da nije ni prejaka reč, svima nama da ne dozvoljavamo da uslovljavamo sam život. Da dižemo Ego izvan života i da verujemo da to ima smisla anestezirani za ceh koji time plaćamo. Svoj život. To nije igra.

Ne igraj se sa životom.
Imamo stvari za igru kada živimo. Život nije jedna od tih stvari. Spusti se na ovu našu zemlju svojim nogama i treniraj ih za duga životna putovanja. No prvo,

Rodi sebe!

Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i supervizor