“Gubim volju”,
“Ne mogu da postavim dobro ciljeve”,
“Osećam se prazno”,
“Svaki dan mi je isti, ne znam šta da radim.”
Klijenti svoje brige mogu nazivati raznim imenima. No verujem , više no što možda većina terapeuta misli, klijenti često govore o svojoj potrazi za smislom.
Da li je ova potraga deo odgovora zašto su nam interesantne priče poput “Božićne priče” gde glavni junak na badnje veče naglo menja svoj kurs života. Ili privlačne ideje gde isto tako naglo u jednom danu susrećemo ljubav svog života koja nam potpuno menja tok života. Ili čak, pronalazak ljudi sa “darom” koji u par pokreta otklanja “nešto” i mi bivamo kao ponovo rodjeni.
Šta je ovim i sličnim pričamo zajedničko, mislim se.
Jedno je svakako ideja da se sve može preokrenuti kao magičnim štapićem. To se u životu retko dogadja. I kada se desi verujem da i tada nije rezultat došao u sred noći nego kao posledica dužeg, tišeg i strpljivog rada.
Drugo je ideja da mi osim što treba da imamo sreće za naš “preokret” ne moramo puno činiti. To se takođe retko dešava. Nema nešto za ništa. Osim kada smo deca. A nekada ni tada. To nam postavlja još jednu nezgodaciju. Čak i kada bi se nešto desilo ( obratite pažnju na reči “nešto desilo”- opet mi ne činimo nego neko ili nešto nam čini) odgovornost za dobrobit nije naša. Onda ni za zadovoljstvo ostvarenim uspehom. Niti za rast samopouzdanja i samovrednovanja. Znači opet jalov posao. Ostajemo u poziciji deteta. Tako da i ako bi nekim čudom i doslo zadovoljstvo naša pozicija deteta ostaje. Tada nismo mi glavni niti sebi autoritet već je to suštinski neko drugi. Nismo stvaraoci svog života nego poslušna ili buntovna deca koja čekaju da drugi stvaraoci odluče o njihovoj sudbini.
Još mi asocijacija nadolaze, no ona koja me je inspirisaa za ovaj tekst mi je sada najbitnija- potreba i potraga za smislom.
I sama sam ostajala iznenadjena iza koliko priča stoji upravo ova tema. U nekom trenutku bih mogla reći i iza svake.
U svetu smo koji je poprilično lišen unutrašnjeg smisla. Naš zadatak, kako i mnogi terapeuti ovog usmerenja govore, je da nadjemo ( i nalazimo) taj smisao dovoljno otporan da održi život. Posao tetapeuta je da klijentima budi pomoć na tom putu.
I dok u pozadini misli čujem glas edukanata koji pitaju “kako” dolazi mi ideja Jalomovog odgovora- kroz stalnu potragu, angažovanje, pitanja, traganja.
Naš posao terapeuta je da pomognemo u identifikovanju i otklanjanju prepreka ka tom pokretu klijenta. Da može da počne, da uroni u život, a ne u svoje odbrane, da krene na put ( individualcije). Znate da samo “možeš ti to” nije dovoljno, zato je tu terapijski proces.
Pozdina svakodnevnog života
Pitali su vas kao male šta želite da budete kada porastete. Možda da dodam i ko želite da budete. Šta činite i šta jeste. I ma koliko možda nekome ovo pitanje delovalo apstraktno pogledajte – krije se u mnogo banalnijim pitanjima i temama. Šta birate da činite svaki dan, kako se osećate , koga volite, ka čemu stremite, imate li ideale, jesu li zaista vaši, pri rutinskim obavezama o čemu mislite, šta osećate, tražite li odobrenja, za šta, čija…
Tema je svakako lepa, nekada teška i široka. No, potraga je svakako čini, pa hajde da to ne zaboravimo i ne maskiramo drugim banalnijim stvarima, ako baš nije neophodno 🙂
-Mnoge teme klijenata posledice su krize smisla. Svaka kriza je šansa za razvoj. Posao terapeuta je da pomogne na tom putu, a klijenata da učini da tako i bude.-
Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 