ili ti- šta će reći svet
Pa da zaključim: “Eh da mi je bila ova pamet…” nasmejala se Ana i pozdravila do naše naredne sesije.
Nastavila sam da razmišljam o njenim rečima.
“Nemam više problema sa svojim životnim izborima. Smatrala sam ih greškama jer su mi drugi tako govorili. Šta više, iz ove perspektive sam zadovoljna što sam ih sebi dopuštala. Naravno da sam grešila. Pa zar to nije život. Samo sada se toga ne stidim. Shvatam da je to deo puta. Grešila sam kada sam mislila da sam tu izgubila na životu. Tu sam ga, u tim dopuštanjima, možda najviše i imala. Sada posedujem svoje greške jer ih razumem. Naučila sam iz njih. Pa to je poenta. Da od njih napravim iskustvo. Ali da ih nisam imala ne bih ni imala iz čega. Sada imam dragoceno iskustvo koje me je pripremilo za na nove, bolje greške” nasmejala (me) se.
“Ono za čim žalim je količina energije koju sam ulagala u to kako me drugi vide, a ne kako vidim sebe. Toliko sam im dala od života da je malo ostajalo meni.”
Ana je polagala toliko na odsjaj u tudjim očima. Rekla je “umesto sebe da gleda” medjutim jeste ona sebe gledala, ali uvek kroz taj odraz. Odraz ljudi koje je postavila za svoje sudije. Sudije svoje vrednosti. Sudije koje su odlučivale koliko je voljiva. Kojima je dopustila da to odučuju.
Preuzimanjem te sudijske uloge, vratila je uporište gde mu je i mesto- u njoj.
Da li zaista kada naučimo da živimo već biva kasno? To se baš ne uklapa u ono kako ja vidim svet. Međutim, ne mogu negirati, otvarajući albume sećanja, svoje i klijenata, da nam može dosta života otići u tudje presude. Da možemo sebe dati tamo gde možda nije ni trebalo da nas bude. Tačnije ne odlazi koliko dopuštamo da ode. Taj deo je lepa vest.
Ono što nekome nije dobra vest je da se ovaj “aha doživljaj” Ani nije desio čitajući post na facebook-u. Desio se posle dugotrajnog, a nekada i bolnog procesa preuzimanja odgovornosti, analize pošlosti, činjenja, pokušaja, sesija i života izmedju na kojima je prolazila kroz svoj um i srce. Razumevala je zašto je njen kompas bio isključivo u drugima. Prihvatala je prošlost, živela u onome što jeste i pravila nove planove.
Kažu mi čestio edukanti: ” Kako to ume da deluje jednostavno. Koliko su te životne istine suštinski jednostavne…” Tu se setim i svog mentora sa početka rada: “…Da, mi smo ti koji komplikujemo” .
I jeste, koja godina kasnije pojednostavilo se i meni. Nisu ni te komplikacije tek tako tu. Kada ih razumemo stvarno deluje jednostavno. No, do tada…
Gradite uporište u sebi i kroz tih par ljudi koje odaberete. Dosta je to. Ulažite u mir sa sobom, a svet ako proprati- proprati. Svakako ste tada u miru. Svet dodje kao gratis.
Ivana Paunovic
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 