O sramoti
Pisala sam često o stidu. Odgovarala na pitanja edukanata zašto se stidimo i kako da ga se osobodimo. Danas razmišljam da nije taj stid nekada dobro došao?
Možda “sram te bilo” nekada može biti i lepa želja? Želja da osoba preispita svoja dela i reči? Čisto zarad duševnog zdravlja.
Ne pitati se nikada kako naša ponašanja utiču na druge znači ugrožavati te druge, a vala i sebe.
Da, treba da budemo svoji, da gradimo lične vrednosti, oslobodimo se straha da nećemo zadovoljiti tuđe uslove za pripadanje. Ali ne moramo da idemo u krajnost. Da zaboravimo da neki parametri ljudskosti treba da postoje i da se trudimo da ih zadovoljimo. Neki uslovi mogu i treba da postoje.
Ustalom, ako su te vrednosti koje pratimo zdrave, ako idemo ka idealu dobrog čoveka, mogu li one zaista da odstupaju toliko od drugih. Da ne uključuju ljude oko nas i društvo. Ne mogu. Pitanje beše retoričko.
Mnogi se nepotrebno stide i smanjuju svoj kvalitet života. Neki se, kada je potrebno ne stide i smanjuju kvalitet tuđih života. Naravno suštinski i svoj, jer ide uvek u paketu. Kvalitet je svakako u deficitu. Suština je u deficitu.
—-
Izlgeda da osećanje stida ne mora samo po sebi biti ružna reč. Stid ima svoju funkciju.
Tako gledano, srećom pa imamo mogućnost da se povremeno možda i postidimo nekih svojih postupaka i reči. Ukoliko nekada preteramo u nekoj reakciji ili odluci. Onda kada odemo od svojih vrednosti. To znači da smo (odgovorni) ljudi. Znači da posedujemo vrednosti koje želimo da sledimo i kad to ne činimo osećamo se da izdajemo svoje ideale.
Ukoliko ih imamo.
Da nije tako značili bi da smo bez obzira, bahata bića koja se ponašaju isključivo u skaladu sa svojim interesima, ne vodeći računa o drugima.
Kako god to pakovali, besramnost isključuje iz ljudske duše najvažnije komponente koje nas čine ljudima- odgovornost i empatiju.
Svest i srce. – Osećaj lične odgovornosti za svoje postupke i osećaj za druge. Za posledice koje ostavljamo drugima i sebi.
One koji ne osećaju nikada stid zovemo, možda najprikladnije -BEZ-OBRAZ-NI.
Bez obraza znači i bez morala. Jer moral je jedan oblik naše svesti koji uzima u obzir ne samo nas već i druge, zajednicu u kojoj živimo. Zato bez morala znači i bez jednog oblika svesti. Bez dela svesti znači i bez dela ljudskosti. Gde nema dela ljudskosti nema ni celog čoveka.
Jeste li razmišljali o metafori “nemati obraza” – čovek bez obraza je i čovek bez lica.
Osoba koja nema svoje autentične osobenosti već ih menja u skladu sa situcijom. Stavlja maske kojima se može prilagoditi svima. A kada ih sve sklonite ostaje bezlična kost. Ima lice za svakog, bez krvi i mesa. Suština je prazna.
Obrazi se zarumene kada ima šta da se zarumeni.
Kažu ljudi nekad- postideo sam se pred nečijom dobrotom, veličinom, dušom. Jeste li primetili da taj izraz koristimo uglavnom za kvalitet nečijeg bića, a gotovo nikada za to šta je neko stekao, za ono što ima materijalno ili neku socijalni moć koju poseduje.
Ne zaboravimo, stid je moralno ( socijalno) osećanje. Moral, kao oblik naše, ljudske svesti tu je da izgradimo zdrav odnos prema sebi, drugima, prema zajednici i svetu.
Bez njega nema zdrave duše.
Takva bolest duše je kao metastaza koja izjeda dostojanstvo, emocije, autentičnost, odnose, ljubav i rad.
Jačajte svoj duševni imunitet. Hranite dušu dobrim ljudima, dobrim delima, svešću i odgovornošću. To su naša antitela. Naša sloboda.
#pravdazastid #slobodailiništa #bitičovek
Ivana Paunovic
psiholog,
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 