o ljubavi
Ljubav nije nešto što prosto dobijemo, nego nešto što stvorimo.
Svesni toga ili ne, zvali to ovako ili onako, ljubav je potreba svakog čoveka. Mislim da nema potrebe da se pozivam na Frojdovu: ” Zdrav čovek je onaj koji je sposoban zrelo da voli i radi” jer poziv na sopstveno iskustvo može biti dovoljan. No, eto nam obe reference. Za svaki slučaj.
Uzajamnost kao uslov zrele ljubavi
Ukoliko se pitate da li je odnos u kom ste zreo, pitajte se ima li uzajamnosti. Pre toga proverite šta pod njom podrazumevate.
Uzajmnost se gradi
Prva prepreka u definisanju uzajmnosti i ljubavi je njen loš marketing. Parole koje nas odvraćaju od suštine, kao što su : ” Desiće ti se ljubav” , ” Samo vizualizuj i čekaj” i sl…Mnoge su i poetičnije kada uključite neku romantičnu play listu. No, problem leži u poruci da se ljubav prosto dešava, a ne da se postiže.
Odakle nam ta ideja?
Jednom kada zagazite u psihodinamsko razumevanje čoveka teško možete da uzroke problema ne tražite u našim samim počecima.
Dete je otac čoveka
Ta zabluda o podrzumevanju ljubavi nije, kao i sve druge, nastala slučajno. Zaista je postojao period kada je ljubav bila “per se”. Sama po sebi. U prvom odnosu bebe i majke.
Dete i majka dele istu emocionalnu realnost
Majka se trudi da primeti i ukloni svako nezadovoljstvo kod deteta. Tako ono oseća da ga ona razume. Dete nema potrebu da razmišlja o majčinim osećanjima jer su ona za njega ista kao i njegova. Za dete stvari su jednostavne. Majka prepozna neprijatnost, reši je i svi su dobro. Za dete se to podrazumeva i uzima zdravo za gotovo ovakav odnos. Detetu je dovoljno da postoji takvo kakvo je. Za bolje još nije spremno.
Nova životna pravila
E sada, kako se razvijamo stvari bi trebalo da se menjaju. Što ne znači i da hoće, jer mi ljudi, jel’ te, imamo mogućnost da se pravimo da zahtevi za razvojem ne postoje. Malo se pravimo blesavi (dok to i ne postanemo).
Iako realnost kaže da postoje nova pravila mnogi traže iste te mame i u svojim partnerima.
Tada ljubav zovemo svakavim imenima. Pa eto, u ovom slučaju- “dovoljno je da postojim, a ti ( kao dobra mama) prati moje potrebe i biću srećan do kraja života”. Da ne kažem “bićemo” jer za ovo dete u odrasim čoveku to dodje ista stvar. Kao i u prvim iskustvima sa majkom, osoba ne vidi drugu osobu kao celinu za sebe, sa njenim potrebama, nego kao deo sebe. Kao produžetak sopstvenih potreba.
Vidite koliko je zapravo logično. Iskustvo je preneto tj ostalo kao iz prvih dana. Problem je što se realnost promenila, ali ne i ovo dete, u sada već odrasloj osobi.
Što više negiraš ovu istinu to si “luđi”
Realnost nove situacije kaže jedno, ali osoba ne čuje. Živi svoju fantaziju u kojoj veruje da zna šta je ljubav. I jeste to ljubav, ali mame i deteta od pre mnogo godina.
Ljubav u odrasloj dobi, za razliku od ove bebeće ljubavi, traži uzajamnost koju grade obe strane. Postižu i razvijaju.
Sada problem nastaje jer imamo bebu u odrasoj osobi.
Beba bi sa jedne strane ovu podrazumevajuću “ja ne radim nista, ili šta hoću, a ti me voliš” ljubav, a odasla osoba bi sve lepote zrele ljubavi. Onda mehanizam ” jare i pare” pokušava da istera svoje. Jasno-bezuspešno, jer bez obzira što osoba negira, život ostaje pri svom.
Ne može nešto za ništa
Realnost ostaje pri svojih uslovima. Kaže nam da možemo dobiti zgoditak, nema problema. Ono što treba da uradimo je da odustanemo od parazitiranja. Da dodamo sposobnost da budemo sami, bez očajničke potreba za nekim ( kao kod beba). Da vidimo drugog kao ličnost. Da budemo sposobni da dajemo. Da začinimo sa tolerisanjem frustracija. Da odustanemo od fantazije da su životna pravila baš za nas drugačija.
Eto, kaže život, to su moja pravila. Tek tada možemo tražiti i graditi uzajamnost. Osećati stabilnu ispunjenost. Uživati lepote zrelog partnerstva i seksualnosti. Nećemo dominirati mi nego zadovoljstvo. Ovaj dogovor sa životom je tada neprekidan i nagradjujući. Dobijamo i bonus- kada jednom odaberemo uzajmnost bojiće nam sve odnose.
Dobra ponuda
Sada kada jasnije čujemo ove životne uslove i zadatke možemo reći da su prilično dobra ponuda. Na kraju, zar ne volimo više ono oko čega se trudimo. Zar ne uživamo više u tome? Ako smo uložili sebe u tu osobu i u odnos.
Evo baš gledam u stočić na kojem mi stoji kafa. Verovatno ga baš ne biste uvrstili u neku ozbiljnu estetsku kategoriju, ali ja bih. Farbala sam ga sa uživanjem, restaurirala, a tek koliko smo kafa podelili. Ne bih ga lako zamenila.
Daj da bi dobio
Tek onda u odnosima sa ljudima koliko razmene možemo imati. U svetu odraslih i onoga što zovemo genitalna uzajamnost , uzajmnost uspostavljamo kroz zajedničke trenutke, deljenje, provode , tuge.. Poveže nas prijatno ćaskanje, pa dodamo intimnije sadržaje, pa osećamo jedni druge … pa dodajemo jos šire kompleksije dublje osmehe, boli, situacije…Kontantno gradimo uzajmnost i konstantno dobijamo nagrade. Lepota.
Čovek za sebe
Prihvatali mi to ili ne, stalno biramo. I greška ponovljena više puta je odluka.
Možemo se ponašati kao neki šibicari sa iluzijama da možemo prevariti život. Verovati da baš mi na foru možemo dobiti jare i pare. Možemo i bez komplikacija pošteno da damo i pošteno dobijemo.
Shvatili to pre (simptoma) ili kasnije, ali nesto za ništa-nema da može.
Nema slobode bez odgovornosti. Nema radosti bez bola. Nema sreće bez patnje. Nema ljubavi bez ulaganja.
I neka, nije to loša vest. Da je drugačije bili bi kao neki paraziti bez slobode i sopstva.
Pa neka košta, vredi!
Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 