Psihoterapija i odgovornost
Završila se još jedna sesija sa Nenadom. Međutim odjeci razgovora u meni ne prestaju. Pridružuje im se i eho drugih sličnih tema sa klijentima i samom sobom.
Mislim se kako svi imamo mogućnost da režiramo svoj život. Kako suštinski, možemo upotrebiti snagu inicijative i kreativnosti za pisanje sopstvenog scenarija. Uprkos granicama realnosti ostaje toliko prostora za slobodu. I to ne samo uprkos granicama, nego prateći te granice.
Medjutim, ne odlučujemo se za to tako često. Možemo izdvojiti brojne razloge za to, no, svi imaju nešto zajedničko.
Razmišljajući o ljudima kao scenaristima sopstvenog života na pamet mi pade jedan- Frederiko Felini. Ostalo mi je u mislima njegov stav da nema koristi od ljudi koji znaju granice mogućeg. Što više o tome razmišljam to mi deluje istinitije. Kakve koristi imamo od sebe ako ne znamo šta sve možemo, odnosno kada mislimo da znamo.; Ako verujemo da su granice tamo gde su nam rekli; Ako verujemo da su granice tamo gde je naš strah.
A baš na tom mestu gde je strah je i mogućnost za nov početak.
Naravno, odmah postaje jasno da ovom postavkom pitanja dajem i odgovor. Ukoliki ne razumemo svoje strahove, ako se sa njima ne suočavamo nemamo prostora da te granice predjemo. Ostajemo u okvirima koji su manje ili više uzani, ali svakako ne sve ono što možemo.
A onda prirodno mi misli idu na temu koliko sebe samo zatvaramo i ograničavamo na listove jednog scenarija života zavaravajući se da nemamo mogućnost da te scenarije dalje menjamo i dopunjujemo.
Znam da je lako napisati imamo mogućnost slobode, kreiraj svoju životnu priču…Znam da zvuči poletno i uzbudljivo pročitati takve redove. Takođe znam da uz reč sloboda ide i puno anksioznosti. Ne kažem strah, nego anksioznost, svesna da uz slobodu lebde i puno nejasnih i teško uhvativih strahova. Teško ne znači nemoguće, ali da- znači teško.
To je ta mračna strana slobode sa kojom se mnogi ne uhvate u koštac čak i kada simptomi teraju ( da ne kažem motivišu ) na to.
Sloboda znači kreirati samog sebe i biti odgovoran za tu kreaciji. Bez garancije velike mame ili tate koji će potvrditi da je to ok. Ovde smo mi roditelji koji tada stoje iza svojih odabira. Tada mi prihvatamo posledice. Da, one lepe i da, one bolne. Tada nema na koga da prebacimo odgovornost kao kada smo bilo mali . Sami žanjemo što smo posejali.
Sloboda je, dakle, sopstvena volja, izbori, složena je, široka i lepa . Takođe prožeta anksioznošću. Ako se susretnemo sa tim preprekama, ako ih savladamo tj savladavamo jer nije baš da je proces koji se jednom desi nego konstantno na njega pristajemo ( da ne kažem biramo) možemo uzeti ( a ne samo dobiti, jer je naša odluka i aktivnost) pero kojim ćemo dalje menjati scenarije i dodavati priče . Kreiramo tada sopstvenu sudbinu. Ne gledamo u zvezde ili neke roditelje da presude. Mi smo glavni.
Kao što je Sartr govorio- tada smo autori samih sebe. I lepo je za neku priču primiti Oskara , moramo, međutim biti spremni i na Zlatnu malinu. Bar za neke svoje odluke. ( greškom napisah “odlike”, ali shvatih da je dobra omaška). A to nije lako.
Psihoterapija i odgovornost
Suština psihoterapije je upravo to – da pomognemo klijentima, pošto smo i sebi, da postanu autori sopstvenih priča. Sopstvenih života. Da izgradimo snagu za prihvatanje te odgovornosti umesto da je stalno izbegavamo i to plaćamo psihološkim problemima.
Vidimo i da kod ovog izbora imamo cenu za platiti. Nije jednostavno. Samo, kako je Frojd govorio, to je legitimna patnja koju nosi život. Ne ova neurotična koja nastaje kao posledica izbegavanja života. I kao što je govorio Jung to je put individuacije, a ne parazitiranja. Isto kao što je Sartr rekao da smo “osudjeni na slobodu” .
Dakle, neke cene, nekih granica, svakako moramo platiti. Ako izbegavamo odgovornost i slobodu čekaju nas simptomi. Zar nije bolje plaćati legitimne emotivne novce iz prostog razloga što nam je i radost koja je deo celine takodje legitima. Samim tim i punija. Ne ona koju veštački stvaramo i fantazitamo, nego ona koja dodje kao nagrada za inicijativu i hrabrost prihvatanja bremena slobode.
Žudi za slobodom, osvajaj je i spremaj se da platiš za njene benefite. To je terapijski podtekst.
Ni sama ne razgovaram na ovaj način uvek sa klijentima, ali zapravo uvek o tome razgovaramo. Svaki put kada klijent radi na razumevanju i prihvatamo svoje odgovornosti dodaje deo na slagalicu slobode. Svaki put kada razume zašto je u odnosu koji nije dobar za njega ili kada razume kako doprinosi održavanju problema…Zašto gradi odredjeni tip odnosa…Zašto izbegava ono sto zna da je za njega dobro. Kažemo razrešava svoje ambivalencije, uspostavlja celovitost, mentalizuje svoja stanja, kada razvija razumevanje i empatiju za druge…Zapravo sa svakom ovom temom bliži je prihvatanju odgovornosti koju nosi sloboda.
Stvarnost je onakva kakvi smo mi
Kako su me već poneli filozovi setih se i Kanta. Nisu reči kao njegove, ali zar nam nije na svoj način rekao da nisu spoljašnje stvari takve kakve su već onakve kakvi smo mi. Vidimo svet i ljude iz naše perspektive. Iz onog što znamo, iz onoga sto je naš domen. Ako je uzak u nekom smislu takva je i pogled na realnost. Evo pade mi na um jedan naizgled banalan komentar klijentkinje.
Rekla mi je ” Kako je ispalo tako jednostavno. Samo zato što sam počela drugačije da razmišljam o sebi u odnosu sa mužem, o tome šta ja radim da doprinesem problemu već vidim promene u odnosu. Čini mi se da još nisam puno promenila ponašanje, ali samo gledanjem kroz druge naočare menjaju se stvari na bolje”.
Mislim se, malo li je ? Nije mala stvar dozvoliti sebi da preispitamo realnost i ono što smo godinama radili. Legitimna nagrada je tu.
Kant je to davno opisivao kroz to da “spoljašnji svet obrađujemo kroz naš psihološki aparat” I sada zamislite koliko nam svet može dati ( i mi njemu) ako damo sebi slobodu da proširimo unutrašnji svet. Jasno da u tom širenju možemo naići na razne stvari koje nam se ne svidjaju. Zato je terapeut tu kao saputnik klijentu na tom put. Zna i sam koliko može biti teško i izazovno naići na sve ono što nam se ne svidja kod sebe i zna i koliko mogućnosti to može dati.
Nije to samo “la la zemlja” koju su nam možda obećali u detinjstvu. Nije jednostavno sa tim se suočiti. Ulazimo u svet gde smo glavni glumci režiseri i scenaristi.
Možda na svojoj terapiji ili kolege u radu sa klijentima niste pominjali Sartra ili Kanta, ali jeste radili po principima koje su nam davno opisali. I to svaki put kada ste radili na ambivalenciji, mentalizaciji, razumevanju principa svojih osećanja i stanja, kada ste sprečavali sebe da odlepite realnost, kada ste se trudili da vidite realnost kakva je iako vam se ne svidja, kada ste pričali i radili na svojim snovima, željama…Jer sloboda jeste podtekst našeg života.
Sloboda ili zatvor zavisi za šta se odlučimo.
Zato podstičite razvoj odgovornosti i slobode..kao životni stil. Neka vam bude novi “life style” što bi se moderno reklo.
Ivana Paunović
OLI psihoterapeut i edukator
Ivana Paunović 