Rast koji pokušava da se desi

Konflikt- rast koji pokušava da se desi. 

 

Konflikt najjednostavnije možemo opisati kao rezulat sukoba interesa. Teško da možemo naći situaciju ili odnos u kome se neke potrebe i interesi ne sukobljavaju. Pitanje je u kojoj meri, kada, u vezi sa kim, čim i možda najbitnije – šta sa tim činimo. Konflikt nije ružna reč. Šta više,  konflikt je šansa da odnos uznapreduje i dobije novu formu. Konflikt je rast koji pokušava da se desi.

Ukoliko pažljivo gledamo možemo videti da se svakodnevno susrećemo sa konfliktima. U odnosima sa drugima i sobom. Pitanje je koliko smo vešti da to primetimo, razumemo i uspešno izbalansiramo. Nekada smo veštiji u neprimećivanju unutrašnjih i spoljašnjih konflikata sve dok “ne prekipi” .

Ukoliko smo dovoljno uvežbani da osećamo i balansiramo sopstvene suprotstavljene težnje možemo tu veštinu preneti i u odnose sa drugim ljudima. Otuda da svaka veština u odnosima počinje od razumevanja i rada na sopstevnim sposobnostima.

Kada umemo da upravljamo konfliktima svaki konflikt će nam nešto pozitivno doneti. Ukoliko ne izađemo zadovoljni ispunjenjem prvobitne ideje  možemo izaći iz njega sa poukom i iskustvom.

Guranje stari pod tepih ? 

Sve je tako, osim kada nije. Onaj koji popušta nekada je najpametniji. Postoje situacije kada je odlaganje daljeg unošenja u konflikt ujedno I njegovo rešavanje. Time izbegavamo da budemo tvrdoglavi , zadrti i da insistiramo da se stvari odvijaju onako i kada mi to želimo. Pustiti stvari “da odleže” nije isto što i guranje stvari pod tepih, ali može biti. U čemu je razlika? Veština nalaženja pravog tajminga, poznavanje sebe, situacije i osobe sa kojom smo u konfliktu neophodno je za dobru procenu i na kraju dobar ishod konflikta. 

Umemo li da razgovaramo ?

Sa sobom ? Sa drugima ? 

Kada ste poslednji put vodili kvalitetan razgovor. Imali sukob mišnjenja iz koga nemate osećaj da ste izašli nepotrebno iscrpljeni? Slušajući tuđa iskustva primećujem da postoje svega nekoliko vrsta destruktivnih razgovora. Za sve je zajedničko da učesnici izlaze, ovako ili onako, suštinski nezadovoljni i prazniji. Traži se  pobednik i osvaja pirova pobeda , agresivno nameće stav  drugom ili pak pasivno napušta razgovor sa gorčinom koja kasnije izbija u odnosu; Igranje igara kojima se na račun drugog razvija lažna slika o sebi. Druga je mogućnost izbegavanje istih “jer razgovarati i onako ne vredi” gde sa tim izbegavanjem izbegavamo i mogući lični razvoj , razvoj odnosa i ostvarivanje ambicija.

Najčešći problem u ovim situacijama je u tome što se ljudi poistovećuju sa svojim mišljem .Učesnici se usmeravaju na nametanje svog mišljenja. Ne očekuje se da promenimo svoje mišljenje već mišljenje drugog. Svaka strana se boji promene svog mišljenja jer ga vidi isključivo kao svoj posed, pa tako i svaka promena mišljenja, gubitak prethodnog,  znači osiromašenje.

Situacija je nešto drukčija u razgovoru koji nije shvaćen kao rasprava. Tada svoje mišljenje ne vezujemo direktno za svoju vrednost i dozvoljavamo sebi da neko utiče na nas. Ukoliko shvatimo da promena mišljenja ne znači da smo manje sposobni i vredni dozvolićemo uticaj drugih na nas. Tada smo spontaniji i produktivniji. Zaboravljamo na položaje koje imamo , raznolike slike o sebi koje hoćemo da nametnemo, prepuštamo se razgovoru čak i ako nije prijatan . Ego tada ne stoji na putu , možemo celovito reagovati na drugu osobu i njene ideje. Tako stavramo nove ideje , razvijamo odnose , rešavamo konflikte,  a ne držimo se samo slepo onoga što smo zactali.  

Šta možemo da uradimo ? 

Čovek nije jednostavno biće, tako ni rešenja problema koje imamo nisu tako jasna i taksativna. Dobro je što je tako. Iako umemo da se pomučimo sa kompleksnošću nekih pitanja možemo i da uživamo u slojevima odnosa koji nas ispunjavanju.

Pitanje je koje su karakteriste ljudi koji umeju da upravljaju konfliktima. Koji ne izazivaju  konflikte kada to nije potrebno, a opet hrabro u njih ulaze kada situacija to zahteva. Tačnije, da ne bismo uporno izazivali konflikte koji ne služe ničemu dobrom, pred nama je nekoliko izazova.

Prepoznavanje sopstvenih osećanja. Mnogi konflikti nastaju i ne odlaze jer nismo zapravo svesni kako se osećamo. Kažu čovek kada je je besan zapravo je tužan…. osim kod žena. Možda ova doskočica ne može baš da se primeni kao opšti prinsip, ali može kao pomoć u razumevanju toga da ni nama samima nisu uvek osećanja potpuno jasna. Bez ovog koraka teško da možemo u narednim izazovima biti uspešni.

Dakle pitanje je , kako se osećamo, kakve su zaista naše namere, šta želimo da postignemo. Ako želimo partneru da kažemo da smo ljuti konstatnim provociranjem njegove ljutnje nećemo učiniti ništa korisno. Zvocanje nije isto što i rešavanje koflikta. Ukoliko kolegi želimo da kažemo da se ne slažemo sa njegovim principom rada ignorisanje i paisvna agresivnost neće pomoći na duže staze itd.

Proaktivnost umesto taloženja nezadovoljstva. Biti u kontaktu sa osećanjima ne znači i ostati tu. Ukoliko smo nezadovoljni, tuzni, ljuti…ostajanje u tim osećanjima i traženje od drugih da se promene da bi nama bilo bolje je u najmanju ruku novo taloženje nezadovoljstva I tako u krug sve do trenutka pucanja. Možda alternative za rešenje koje želimo nije moguća,  ali i prihvatanje situacije kakva jeste jeste izlaz iz kruga nezadovoljstva. Bilo kako bilo traženje najbolje mogućnosti za izlaženje iz konflikta je naš sledeći zadatak. Iako smo možda planirali neko drugo rešenje stvari ne mogu uvek ispasti kako bi trebale ili kako bi mi voleli. Držanje za tu ideju veća je šteta no korist. Tako je i  posebno umeće života znati kada odustati. Kada je prerano- gubimo šansu za napredak , kada je prekasno..pa.. gubimo živce.  

Prepoznavanje tuđih osećanja. Razumevanje nije isto što i opravdavanje. Da bismo uspešno prevazišli konfliktne situacije važno je da razumemo drugu stranu. Ne moramo se slagati, ne moramo prihvatati tuđe i stavljati se pod vođstvo drugoga, ali trebalo bi razumeti osećanja, mišljenje i motivaciju druge strane. Razrešiti konflikt znači razrešiti pitanja obe strane, ne samo vaše.

 Kada postavimo stvari obe strane,  kakve jesu, pred nama su odluke. Ovde ujedno leži i razlog zašto često ostajemo u nezadoovljstvu i iznovnim konfliktima koji se ne razrešuju. Donošenje odluke nosi i odgovornost i posledice. Nisu uvek prijatne. Međutim nikakada ne mogu ni biti ukoliko im ne damo šansu . Možda nas konflikt dalje vodi u kompromis. On podrazumeva odricanje sa svake strane zarad zajedničke dobiti. Ne možemo uvek imati baš sve što želimo.  Nekada je razrešenje konflikta i da zadržimo svoje stavov ei  pomirimo sa tuđim. Kao ni prvo ovo nije uvek moguće.

Dakle, traženje mogućnosti zahteva kreativni pristup ovakvim situacija, nalaženje novih načina da iz njih izađemo. To ne možemo ukoliko smo preplavljeni emocijama ili potrebom da promenimo tuđe stavove i dobijemo šta smo hteli onako kako smo mi to prvo zacrtali.

Kako da nikada ne dobijemo ništa iz konflikta ? 

Kontraveštine (kontra od razvoja ) koje osiguravaju da će konflikt biti destruktivan po obe strane su:

– Nesposobnost prepoznavanja i vladanja svojim emocijama . Konj bez jahača.

– Nesposobnost gledanja obe strane medalje . Zadrtost, teranje po svom ili prepuštanje mišljenju drugog. Ono što ti misliš mislim i ja.

– Neverovanje u pozitivan ishod konflikta. Ne vredi sa njim pričati.

– Nesposobnost tolerisanja frustracija koje konflikt sa sobom nosi. Ne mogu da podnesem.

– Nesposobnst donošenja odluke. Nesposobnost tolerisanja oprečnih osećanj. Ostajanje iznova u odnosima na kojima se ne radi. Odlaganje- prokrastinacija: Bolje išta nego ništa.

– Terati inat umesto usmeravanja mišića psihe na traženje alternative. E baš hoću kako ti nećeš.

– Dominiranje nad drugima . Nametanje svog mišljenja po svaku cenu. Biće kako sam ja zamislio.

Svi smo sa nekom sposobnošći veštiji, dok nam druga ide teže. Počnimo od mapiranja te tačke A kako bismo dostigli nove načine reagovanja i  komunikacije.

Šta radimo kada ne radimo ono što treba 

Kada druga strana uporno pribegava otpočinjanju konflikata koji ne vode ničemu zdravom, korisnom uglavnom pribegavamo sledećim destruktivnim strategijama; Povlačimo se, napadamo istom merom ili izaberemo opciju između. Tada budemo po malo od oba.  Pomalo pasivni, pomalo agresivni Iionda štetu sebi i drugima namećemo kroz pasivno agresivno ponašanje. To su najčešće igre provokacija, tihih manipulacija sa glasnim posledicama, ni tamo ni vamo, od svega pomalo ni od čega dovoljno za razrešenje konflikta.

 

Dete je otac čoveku 

Bez konflikta nema ni razvoja. Na latinskom konflikt znači udar/ šok. Svaki novi izazov na naki način je udar/šok. To smo prvi put osetili kao bebe. Beba kada je gladna, a majka ne zadovolji tu potrebu istog trenutka doživljava prve šokove. Pa tako nadalje kroz život.

Međutim, takođe smo imali priliku da osetimo i vrednost konflikta. Prve takve konfliktne situacije nas uče da se dalje u životu suočavao sa svim razvojnim izazovima. Kada su oni manji, optimalni i u skladu sa uzrastom mogu biti dobra podloga za naše dalje tolerisanje raznih životnih situacija i  budućih konflikata.

 Brojne su situacije koje na dečijem uzrastu mogu služiti u svrhu razvoja imuniteta psihe na buduće situacije. Vrtić, škola, odvajanje od roditelja, prva drugarstva, razočarenja, brojne povrede, tu su, između ostalog I da nas razvijaju i jačaju. Posmatranjem deteta u ovom period možemo prognozirati I njegovo nošenje sa konfliktima u odraslom dobu. Dakle, primera radi , dolaskom brata ili sestre za dete je velika prilika da nauči veštinu prilagođavanja i kompromisa. Prilika svakako imamo i dalje u životu. Psihoterapeuti su upravo tu da pomognu da se razviju veštine koje se onda kada im je bila prva šansa nisu dovoljno razvije. Kolega na poslu možda nije sestra koja uzima pažnju roditelj,  ali jeste možda neko ko nam je na drugi način, ali suštinski sličan , pretnja.  Dakle, prve godine života formiraju osnovu za dalji razvoj. Roditeljska uloga i uloga vaspitača jasno je velika i važna.

Optimalni broj konflikata može biti dobar za nas. Kad ih je premalo u odraslom dobu nas čeka posao koji smo zaobišli kao deca. Ako ih je pak bilo previse pred nama je izazov prevazilaženja tih manjih ili većih trauma.

Gde imam ljudi ima i  konflikta. Bili oni jasno vidljivi glasni ili tihi sabotirajući. Nije cilj napraviti tim bez konfilakat već tim koji sa njima ume da se nosi i iz njih izvuče najbolje. Bio taj tim poslovni, porodični, prijateljski , partnerski ili ma koji drugi.

 

Autorka:

Ivana Paunović

OLI psihoterapeut i edukator