Jeste li se ikada zapitali šta se dešava sa svim onim što niste živeli? Gde je život koji niste živeli? Nedostaju li vam vaši potencijali i sve mogućnosti koje bi proizašle iz njih?
Šta se dešava sa slikama koje niste naslikali, ideja koje niste ostvarili, poezijom koju niste napisali? Osmesima koje ste blokirali? Zagrljajima koje niste uputili? Mislima koje niste konstruisali?
Gde je život?
Gde je sve ono što je bilo i krenulo iz vas da se izrazi i oblikuje u nekoj životnoj formi, odnosu prema vama, drugima, svetu? Pita li se iko kako je emocijama u nama, idejama, željama, potrebama koje smo odabrali da im ne damo život jer “je strašno”, “glupo”, “nepotrebno”, “nemam vremena” ili još okrutnije “o čemu uopšte pričamo?”.
Mogućnosti u ljudskoj prirodi
Da li je seme drvo? Nije. Seme je mogućnost drveta. Drvo potencijalno postoji u semenu. Život potencijalno postoji u nama. Ne živimo ga svi. Kada kažem “potencijalno”
mislim da je to postojanje života pripremljejeno već sada. Naravno da ga možete videti, osetiti, prepoznati potencijal ali to nije isto što i život. To što može biti nije isto što i biti. I pogledajte, ne verujem da vam je ovo strano. Koliko puta ste rekli za neku osobu da osećate potencijal, da ga često i napipate, ali da li taj potencijal za na primer ljubav znači i ljubav? Znate iz svog iskustva da je odgovor ne! Čak i ako ste odabrali “može biti” umesto “biti” znate da tu nema onog što vam treba. Života. I možete živeti taj odnos čekajući. Sa nadom i entuzijaznom ( neko vreme) ali vi ste tada u predvorju života. Ne živite ga.
I vratimo se na pitanje, nedostaje li vam život iza vrata tog predvorja. Pitate li se kako je njemu samom i šta sa njim biva?
Šta je sa životom te osobe koja ga ne živi i sa vama koji čekate da bi živeli. Šta se dešava sa semenom drveta koje ne postane drvo?
Istrune.
Rezultat neuspeha da se ostvari život
je destruktivnost.
Destruktivnost u ljudskoj prirodi nije tamo neki nezaviani entitet koji postoji mimo naše volje i kome se malo zna a još manje sa njim nešto može činiti. Destruktivnost je odustvo života, odustvo dobrog u nama. Rezultat je neuspeha da ostvarimo život.
I fizik je jasna. Odbrunuto je proporcionalno. Što više ima životnih to ima manje destruktivnoh sila. Što je jedna sila jača to je druga slabija. Ne dekonstruišemo destrukciju destukcijom destrukcije. Zar ne:)? Destukcije je same sve manje kada njeno mesto zauzima život. Život ne uništava da bi postojao. On jednostavno živi i ne ostavlja mesta za drugo. Što više drvo raste to manje trune. Jednostavni zakoni prirode, u nama.
A život je svesnost. Budite sveani da svakom odlukom da blokirate sebe, svoj rast, želje, potrebe, što manje ispunjavate razvojne zadatke, što više progutate vazduha i zadrzite u grlu to više ta energija trune. Svakim danom malo po malo. Blokirana produktuvna energija postaje destruktivnost.
Uvek u oba smera
Ako sprečavate život da raste takva osujećena energija prolazi proces izmene i uključuje vas i one oko vas. I obrnuto! Ispoljava se kroz psihološke simptome zbog kojih se ljudi (ne)javljaju na psihoterapiju. Problemi koji vas muče su mape puta koje ukazuju na kom mestu je život zaglavljen, gde ne raste, gde se javlja korov. Usmerava vas dosledno na vaše razvojene zadatke čije prerastanje oslobađa život.
Uslovi
za rast i razvoj
A kako seme postaje drvo? Kako da rastemo a ne da istrunemo godinama
malo po malo. Ulažemo, zalivamo, obezbeđujemo uslove za rast i razvoj. Upoznajemo seme, njegove potrebe, hranimo ga. Biramo dobre uslove za njegov rast, dobre ljude, dobro okruženje, štitimo ga kada su uslovi loši. Menjamo uslove. Bavimo se sobom. To je rast i razvoj.
Destruktivnost je rezultat neproživljenog života zato:
Pusti život, pusti rast, postiči ga i
Živi, sasvim živi!
Ivana Paunovic
Ivana Paunović 