“Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da kurve, barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a ti?”
Bukovski
A te plave ptice u nama su naši najintimniji delovi. Naše esencije. Mnoge plave ptice nikada ne dobiju priliku da izađu. Ponekad negde neka zapevuši, zbuni sve i onda je postiđenost vrati. Neke se više nikada ne usude da provire. Neke dobiju prilku i za celu pesmu, a posle se zbog njih izvinjavamo. Samo me zanima kome?
Onima koji su čuli njenu pesmu, poželeli da joj se pridruže, a onda mrzeli vas što ste je izazvali. Sada moraju ponovo da je vraćaju i guše. Kakve plave ptice? Možda taj viski, ta kritika, to vrednovanje, etiketiranje tih “čudnih prica”. Ma kakve ptice, gluposti i iluzije, ma simptomi neadaptiranosti. To odmah u kavez. Stavite katance racionalizacija, strahova, obaveza i automatizma svakodnevnog života. A ako je taj život u vama doboljno jak pa se izbori i zapeva opet- vraćaj nazad. Izvini se i nastavi život po automatizmima za koje se i ne pitaš čiji su. Pročitaj možda ponekad neku pesmu, ali samo u retkim situacijama. Ne izazivaj plavu pticu. Ne daj joj priliku da progovori. Nazovi to glupošću. Vrati se robotskom životu i tripuj da u njemu budeš što bolji. I čekaj starost. Čekaj ta pitanja – jel to to? Sačekaj ih i odmah zaboravi. Brini oko gluposti. Ako ih nema napravi ih. Ne daj se do kraja.
A ta plava ptica koju ućutkuješ to je ono što peva i posle tebe.
Ali dobro i ovo je neka poezija za koju nemaš vremena.
Možda samo ponekad noću, kada niko ne gleda. Možda i tada krene suza. Ali ti ne plačeš.
Ona- Da!
Ivana Paunovic
slika: #metanivo
Ivana Paunović 