Ambicija- mač sa dve oštrice ?

19923092244e0b7c337dde0755884105_v4 bigSagovornica “Večernjih novosti”: Ivana Paunović, OLI psihoterapeut i edukator

Šta nam dobro ambicija donosi, a šta loše?

Ambicioznost definišemo kao želju za uspehom I isticanjem. Pitanje je, stoga, šta je za nas uspeh.

Potreba za  ličnim napredovanjem, učenjem novih veština, samospoznaja, intelektualna radoznalost, samoafirmacija, sve su to zreli motivi ambicioznosti. Medjutim, ovakve motive može imati samo  psihološki zrela ličnost koja se suočava sa svojim nedostacima I radi na njima; Osoba koja psihološki raste I razvija se. U tom slučaju ambicija donosi konstantno unapređenje I zadovoljstvo.

21_620x0.jpgDruga mogućnost je ambicija koja proizilazi iz nedostataka.  Njen zadatak je da popuni praznine, što na duže staze nikada ne uspeva. “Preterana ambicioznost” je “kontraveština”( kontra od razvoja ) , koja služi kao zamena za ono što osobi zaista fali.

“Zrelu” I “nezrelu” ambicioznost katkad je teško razlikovati. Primera radi “preterana ambizioznost” u poslu nekada maskira nedostatke u emotivnom životu, nekada zamagli strahove od neuspeha, suočavanje sa sopstvenim manama I dr. Svakako da to ne znači da svako ko voli svoj posao I posvećen mu je time beži od drugih važnih životnih pitanja. Kao što vidimo, ove vrste ambicioznosti  pojavno izgledaju isto, ali ono što ih  razlikuje ambicioznost je motivacija. Pitanje je da li ambicija služi razvoju ličnosti ili prikrivanju nedostatka.

Pored motivacije još jedan način da uvidimo o kojoj ambicioznosti se radi jeste osećaj koji imamo nakon obavljenog posla. Kada je ambicioznost “nezrela” rekto osećamo zadovoljstvo, postoji konstantna glad, poriv,  za novim ciljevima I pre ili kasnije razočarenje. Kada je ambicioznost “zdrava” nakon ostvarivanja nekog cilja osećamo se ispunjeno, inspirisano I dajemo sebi za pravo na odmor do sledeceg izazova.

 Kada ambicija postaje bolesna?

 Najšire gledano zdrava je svaka ambicioznost koja nas vodi ka napredovanju, kako poslovnom tako I emotivnom. Ona nije beg od nekog dela sebe, već kretanje u novim pravcima. “Nezrela ambicioznost”, sa druge strane, često prikriva patološki narcizam, strah od neuspeha, odbijanja, osećaja niže vrednosti I manjka samopouzdanja .

ivana-boric-inteligencija-bez-ambicije Kada imamo zdravu ambiciju realno postavljamo ciljeve, osećamo da smo u skladu sa sobom, odvajamo dovoljno vremena za rad I odmor. Ciljevi su nam dovoljno izazovni, ali ne I preteški- umemo da nađemo “zlatnu sredinu. “

 Zdravu I patološku ambiciju ne razlikuje broj sati koje ulažemo u neki cilj, već očekivanje koje od cilja imamo.

 Šta se dešava kad se udruže preterana ambicioznost i manjak sposobnosti i kvaliteta neophodnih za njeno ostvarenje?

Mučeni prevelikim ambicijama nećemo uspeti ni u malim stvarima.

Ambicija koja nije u skladu sa trenutnim mogućnostima može postati opsesija I vid zavisnosti. Udružena sa osobinama koje zanemaruju druge ljude, ona može postati toliko destruktivna da ugrožava I druge. Cilj opravdava stredstvo postaje moto koji uključuje eksploatisanje I povredjivanje drugih. Međutim, uspeh po svaku cenu ima cenu I za samu osobu koja se ovim vodi. Prati ga, pre ili kasnije,  osiromašenje emotivnog života, telesni simptomi, anksioznost I dr.

Ko je srećniji ambiciozni ili neambiciozni ljudi?

Možemo ( ne ) dostici sta god želimo dok god smo spremni da za to platimo cenu.

Ukoliko u nečemu žeimo da budemo (naj)bolji treba da se zapitamo šta nam je za to sve potrebno, čega treba da se odreknemo, šta sve moramo naučiti , ali I kako ćemo se osećati kada taj cilj ostvarimo. Tek kada nađemo odgovore na sva ova pitanja odlučujemo se da li na taj put želimo da krenemo. Tek je tada naša predstava cilja realna.

Međutim I kada se odričemo ambicija treba da postavimo sebi ista pitanja. Šta sve dobijamo I gubimo svojom pasivnošću I da li smo spremni da tu cenu platimo.

Pravo I celovito zadovoljstvo osećamo tek onda kada se razvijamo I radimo na sebi, tj ostvarujemo neki uspeh. Dakle, “preterana ambicioznost” I “neambicioznost” ne spadaju u ovu grupu, pa tako ni jedna od te dve krajnosti ne donosi istinsku sreću. U prvom slučaju forsiramo se iznad svojih granica, a u drugom negramo sopstvene želje.

Vidimo da istinska sreća I  zadovoljstvo sobom I životom pa tako I zdrava ambicija proizilaze iz ličnosti koja je spremna da radi na sebi, na svojim nedostacima , suočava se sa realnošću , toleriše frustraciju, sagledava celovito, umerena je I usmereva svoju inicijativu ka ispunjenom životu.

Od čega zavisi da li će nego biti ambiciozan od vaspitanja, (takmičarskog) okruženja, karaktera?

ambicija4Na ambiciju utiču brojni faktori. Najznačajnije nalazimo u primarnoj porodici gde učimo kako da se odnosimo prema uspehu. Reakcije roditelja na detetovu radoznalost I I nicijativu utiču na to kako ce se njegova ambicija razvijati. “Ubijanje” radoznalosti može ostaviti značajne posledice.

Deci treba naglasiti značaj uspeha I  još bitnije sta je zapravo uspeh.  Važno je I deci  pokazati da se do ciljeva dolazi sopstvenim zalaganjem I  trudom. Ovo postižemo nagradjivanjem aktivnosti koje deca otpocinju, stimulisanjem kreativnosti i dozvoljavanjem izbora. Bitno je da se nauče tolerasunju frustracije I neizvesnosti cilja.

Takođe je dobro da deca razvijaju takmičarski duh I kapacitet za “fer plej”. Vazno je da razvijaju svoje intelektualne kapacitete I da u tome uzivaju; da uzivaju u istrazivanjima I da za to budu nagradjivana. Ovakvim pristupom rađa je ljubav prema znanju I ličnom uspehu ali u pravoj meri koja nije ni sa jedne strane krajnosti gde je ambicija preterana ili premala.

Adekvatna ambicioznost uključuje adekvatne ciljeve. Ukljucuje zrelu ličnost koja se ne precenjuje I ne potcenjuje. Ne treba negirati stvarnost subjektivnim doživljajima, već naći sklad realnosti I samoprocene.

Ukoliko sebe poznajemo dovoljno dobro onda znamo sta nas usrecuje, odnosno sta je za nas uspeh. Svesni smo koliko u kom trenutku mozemo I zelimo.  Tada je ambicija moćan pokretac ka ispunjenom I srecnom zivotu.

posao-za-zene-bez-ambicije-1.jpg