Postnatalna depresija- faktori rizika
Kada govorimo o faktorima rizika pominjemo: prvi porođaj, nedoumica oko pitanja zadržavanja bebe kao I nerealistična očekivanja od roditeljstva. Pored toga posebnu pažnju valja posvetiti emocionalnim deficitima: nedostatak podrške, stabilne veze sa partnerom i/ili roditeljima. Značaj faktor jeste I ženino nezadovoljstvo sobom, nisko samopouzdanje kao I mogući stresni događaji u toku trudoće, porođaja ili neposredno nakon njega.
Poseban naglasak treba staviti na istoriju poremećaja raspoloženja bilo koje vrste. Konkretnije, kada govorimo o postporođajnom poremećaju panike faktor rizika jeste istorija paničnih napada. Faktori rizika postporođajnog opsesivno kompulzivnog poremećaja jeste istorija OKP-a kao i intenzivna negativna osećanja vezana za majčinstvo.
Mere prevencije
Saveti trudnicama kako bi lakše podnele I izbegle neke od problema raspoloženja nakon porođaja odnose se na brigu o svom mentalnom zdravlju I rad na sebi I svoj emocionalnim kapacitetima.
Preporuka je okružiti se porodicom I prijateljima, naći u njima oslonac, tražiti pomoć I podršću kada je potrebno I jačati lične kapacitete. Za trudnice I mlade mame postoje mnoge obuke I radionice psihološkog karaktera koji ceo proces mogu olakšati. Brojne grupne podrške pokazale su se kao značajne u prevazilaženju problema I izazova ovog perioda.
Dojenje I postporođajna depresija
Novije studije pove
zuju dojenje I postnatalnu depresiju. Studije pokazuju da su dva puta veće šanse od oboljevanja kod majki koje ne doje decu. Ovu statistiku objašnjavaju na organskom nivou.
Međutim , iako je dojenje kod većine žena ne tako izazovan zadatak, nemogućnost dojenja povezuje se sa psihološkim elementima kod žena koje žele, a ne mogu da doje.
Povezanost majke I deteta kroz dojenje imaju snažnu emotivnu važnost za detetov dalji fizički ali I psihološki razvoj. Mnoge žene osećaju se neuspešno kada ovaj proces ide teško ili uopšte ne mogu dojiti, pa tako to osećanje utiče na njihovo generalno (ne)zadovoljstvo.
Značaj prvih sešt meseci
Ono što je specifično za ove vrste poremećaja raspoloženja jeste njihov direktan uticaj na odnos majke I deteta tj. samo dete. Ovi problemi imaju značajne negativne efekte na psihološki razvoj deteta, naročito kada su simptomi dugotrajni I intenzivni. Posebna važnost jeste u interakciji majke I deteta u prvih šest meseci.
Simptomi na koje treba obratiti pažnju
Postporođajni poremećaj raspoloženja javlja se u različitim oblicima i kvantitetu. Mnoge žene mogu osetiti tegobe, kako fizičke tako I emocionalne. Od umora I nesanice, do anksioznosti, osećaja tuge, napetosti I kofuzije. Obraćanje pažnje na ove reakcije važno je kako bi na vreme na istima moglo da se radi. Takođe, važno je naglasiti da nisu svi simptomi podjednako alarmantni:
Istraživanja pokazuju da čak devedeset procenata žena nakon porođaja iskusi takozvanu “postoporođajnu tugu”. Uzbućenje nakon porođaja prati javljanje novih kontradiktornih osećanja u vezi sa novom ulogom u kojoj se žena našla. Novopečene majke često usled ovih osećanja osete dodatnu konfuziju.
Smenjivanje radosti I tuge, smeha I suza može učiniti da majka oseća kao da njene emocije upravljaju njom, a ne ona njima. Ove reakcije posledice su bioloških I psiholoških promena I možda I najbitnije očekivane su, naročito ukoliko je neko mama po prvi put.
Ranjivost, manjak energije I sna udružene sa pomenutim promena raspoloženja utoliko su manje koliko je podrške od strane bliskih ljudi. Veće samopouzdanje I manjak stresa čine da ovaj period lakše I brže prođe.
Možemo zaključiti da u većini slučajeva navedeni simptomi ne zahtevaju posebnu profesionalnu pomoć I očekivano je da se umanje nakon prvog meseca od porođaja. Bitno je da majka prihvati novonastalu situaciju, da bude osetljiva na svoje potrebe kao I potrebe bebe. Još bitnije je da zatraži pomoć kada joj je potrebna uz podsećanje da je to ne čini lošijom, već boljom majkom. Na ovaj način brine o sebi kako bi kvalitetnije brinula o svojoj bebi.
Kada navedeni simptomi traju duže od mesec dana govorimo o postporođajnij depresiji koja zahteva dodatnu pomoć.
Značaj psihoterapije
Posmatrajući svetsku statistiku vidimo da deset do dvadeset procenata žena patio od postporođajne depresije. Simptomi iste se javljaju izmedju 4 I 8 nedelje nakon porođaja, ali se mogu javiti I kasnije u toku prve godine.
Simptomi ove vrste depresije poklapaju se I sa kliničkom depresijom kao što su osećaj bespomoćnosti i beznadežnosti. Javljaju se poremećaji u ishrani I spavanju. Razvija se osećaj nedostatka interesa za seksualne odnose, plačljivost, razdražljivost, teškoče sa koncentracijom I drugim radnim aktivnostima.
Ono što je specifično za ovu vrstu depresije je intenzivan osećaj nepovezanosti sa bebom, opsesivne misli vezane za neadekvatnost u ovoj novoj ulozi. Javlja se I osećanje besa, intenzivne, preplavljujuće krivice I jak strah.
Za razliku od “postporođajne tuge” , postporođajna depresija zahteva stručnu pomoć. Nekada je dovojna samo psihoterapija, dok je kod nekih slučajeva potrebna i terapija u kombinaciji sa antidepresivima.
Šta treba imati na umu?
Sa različitih strana možemo čuti šta treba u trudnoći I nakon nje očekivati. Ono što je problem jeste da mnoge od tih informacija nisu tačne, ali ipak mogu snažno uticati na majke.
Govore nam da majke treba da budu neopsivo srećne, da sve obaveze oko bebe ne padaju teško, da se majčinstvo ne uči, već “dođe samo”, usled bezuslovne ljubavi prema detetu I buduću majku ubeđuju da će biti savršena majka kao I njena beba.
Međutim, realnost nije takva I kada se neke majke sa njom suoče mogu se naći u neočekivanoj I teškoj situaciji. Telo žene se u toku trudnoće, ali I posle nje menja. Hormonske I druge promene utiču na ceo organizam kao I psihu, koju možemo posmatrati kao deo te celine.
Mnoge žene nakon porođaja vape za odmorom, ali tempo koji se od njih očekuje im isti u potpunosti ne dozvoljava. Žena se nalazi pred novim izazovom. Ovaj novi zadatak pred kojim se nalazi zahtevan je I podrška je ono što je dobro da okolina pruži. Koji vid podrške I u kojoj meri zavisi od situacije, dužine trajanja simptoma I njihovog kvaliteta. Ne zahteva se uvek da to bude neki vid stručne pomoći, ali dobro je biti otvoren za nju kada situacija to zahteva.
Očekivanja od psihoterapije
Dužina lečenja na prvom mestu zavisi od specifičnog problema sa kojim se majka suočava.
“Postporođajna tuga” kao očekivana I česta reakcija na porođaj najčešće ne iziskuje posebnu stručnu pomoć. Kada govorimo o postporođajnoj depresiji terapija najčeće iziskuje psihoterapiju, često udruženu sa medikametoznom terpijom.
Međutim , pored ova dva vida problema žene se suočavaju I sa postporođajnim poremećajima anksioznosti. Tačnije, govorimo o postporođajnom poremećaju panike I postporođajnom opsesivno kompulzivnom poremećaju. Mnogi simptomi ovih problema razvijeni su u meri u kojoj psihoterapija daje dobru prognozu.
Postporođajni poremećaj panike prepoznajemo kroz osećaj intenzivne anksioznosti I napad panike koji se ogleda u otežanom disanju, bolovima u grudima, osećaj snažnog nemira, usplahirenosti, zabrinutosti koji nije organske prirode. Pored toga može se javljiti I intenzivan strah od umiranjea I gubitka kontrole.
Nešto ređe u odnosu na predhodnu problematiku javlja se I opsesivno kompulsivni postporođajni poremećaj koji prepoznajemo putem sledećih simptoma:Prisustvo opsesivnih misli, konstantne misli I mentalne slike udružene sa kompulsivnim, ponavljajućim ponašanjima koji imaju za cilj umanjivanje opsesivnih misli. Ovakve misli nose u sebi logiku da ukoliko se opsesivne radnje prekinu nešto, najčešće katastrofalno, može da se desi. Ove misli I radnje uprkos iracionalnosti koje su I same osobe svesne, opstaju.
Opsesivne misli ili mentalne slike koje se javljaju su vrlo često vezane za povređivanje sopstvenog deteta. Najčešće kompulsivno ponašanje je kupanje bebe nekoliko puta dnevno ili često presvlačenje bebe I kada to nije neophodno.
Majke koje osećaju ovakve simtome, često se istih stide I ne samo da o njima ne razgovaraju već I ne pribegavaju nekoj vrsti psihološke pomoći. Majke kako bi se lakše nosile sa ovim simptomima preterano brinu o deci što može značajno uticati na psihološki razvoj deteta I njihov odnos. S toga je preporuka da majke koje osećaju ove ili slične simptome potražu pihološku podršku u njihovom savladavanju.
Tretmani postporođajnih poremećaja anksioznosti (poremećaji panike i opsesivno-kompulsivni poremećaji) uključuju individualnu terapiju u kombinaciji sa lekovima, takođe i terapiju parova, grupnu terapiji, grupe podrške.
Jedno od bitnijih pitanja vezuje se za širi pogleda na problem emotivne prirode. Bilo bi dobro pristupiti mu ne samo na individualnom već I društvenom nivou.
Praksa je pokazala da mnoge mlade mame suočene sa nekim do izazova poremećaja raspoloženja nakon porođaja jako teško ili uopšte ne razmišljaju o nekoj vidi stručne podrške I pomoći. Ovakvi vidovi problema uglavnom se skivaju sa neosnovanom nadom da će se sami od sebe rešti. Problemi se minimiziraju , a posledica toga je njihov rast koji kasnije može obuhvatiti druge svere života. Dobro je razviti shvatanje da traženje pomoći nije slabost.
Postporođajna psihoza
Za razliku od predhodnih primera jedan od najređih, ali I najtežih oblika problema jeste postporođajna psihoza. Statistika pokazuje da se javlja u jedan do dva slučaja od 1000 porodilja.
Simptomi uključuju halucinacije, hiperaktivnost, insomniju, konfuziju, iracionalnost, teškoće u koncentraciji I pamćenju, neracionalno prosuđivanje I ponašanje vođenje tim prosuđivanje. Osnovni faktor rizika jeste predhodno prisustvo psihoze I istorija bipolarnog poremećaja.
U ovom slučaju tretman uključuje farmakološku terapiju, psihoterapiju I uključivanje drugih bliskih ljudi u lečenje. Kao najteži oblik poremećaja koji se mogu javiti nakon porođaja zahteva lečenje udruženo sa farmakoterapijom kao I redovno I najčešće dugotrajno lečenje I nakon ublaživanja početnih simptoma.
Ka očevi ?
Do sada smo govorili o promenama koje žena oseća nakon porođaja. Međutim, ove promene I novastala situacija utiče I na oćeve. Pred njima je izazov prihvatanja nove uloge I važne podrške partnerki.
Sve navedene promene utiču na partnerski odnos. Učestalost mnogih problema zavisi od kvaliteta veze sa partnerom. Ovo je jedan od razloga zašto je važno da partner bude stabilan sastavni deo svakodnevice I stabilna podrška.
Statistike pokazuju da je prva godina nakon rođenja deteta jedan od većih izazova partnerstva. Štaviše baš u ovom period je zabeležena visoka stopa razvoda brakova, u odnosu na druge.
Važnost partnerove podrke ogleda se I u prepoznavanju simptoma koji mogu dovesti do potencijalnog rasta I veće problematike. Partner može pomoći ženi da prepozna ukoliko ima neki od poremećaja raspoloženja, može je podržati u procesu suzbijanja simptoma.
Ovo je takođe vrsta izazova i za partnera. Koliko dobro će se sa njim nositi zavisi od njegovih emocionalih kapaciteta I spremnosti da se suočava sa novim izazovima porodičnog života. Ukoliko je partner ranije uspevao da se izbori sa izazovima odnosa, učestvovao u njegovom građenju, ovu situaciju će utoliko lakše prevazići. Iz ovog perioda oba partnera mogu izaći sa čvršćom međusobnosm povežanošću- odnos ne samo da je prevazišao krizu, već se I učvrstio I razvio.
Dakle kako će partner reagovati u ovoj novonastaloj situaciju ponajviše zavisi od njegove ličnosti I istorije suočavanja sa problemima u odnosu na sebe I odnos.
Ivana Paunović
Ivana Paunović 