Ko su ljudi od kojih se naježite ?

„ Ova osoba je tako jeziva“ čujemo ili izgovaramo povremeno. Osećamo emotivnu neprijatnost udruženu sa reakcijom tela u vidu osećaja hladnoće i jeze. Šta to zapravo znači i zašto to govorimo?

S obzirom da često čujemo u svakodnevnom govoru ovu rečenicu možda je pravo vreme da razumemo šta ona zapravo znači.

Za početak, možemo se osvrnuti na neka ranija psihološka istraživanja koja su bliska ovoj temi. Rezultati nam pokazuju da doživljaj da je neke „jeziv“ proizilazi delom iz neverbalne komunikacije. Takve neverbalne poruke se nejasne, kontradiktorne, a pojedini gestovi posebno izraženi, kao što je intenzivan kontakt očima.

Proučavanje rezultata istraživanja dovode nas do zaključka da u nama postoji nešto što možemo nazvati „detektor jezivog“ čija je  uloga da nas brani od potencijalne pretnje.

Sličan detektor možete pronaći i u nekim ranijim iskustvima- Verovatno ste se našli u situaciji kada ste sami prolazili kasno uveče nekom pustom ulicom, čuli nepoznat zvuk, prepali se, naježili i ukočili, a nekoliko sekundi kasnije shvatili da je to bio samo vetar ili mačka koja je stvorila buku. Baš u tom trenutku kada ste zastali, aktivirao se unutrašnji detektor sličan onom koji se aktivira kada upoznamo nekog ko nas „ježi“. O čemu se zapravo radi ? U trenutku potencijalne opasnosti naše telo reaguje, alarmira opasnost, pobudi nam pažnju i reagujemo povišenim nivoom uzbuđenja. U trenutku kada shvatimo da opasnosti nema, opustimo se i uvidimo da je naša reakcija bila preterana. Međutim, da se naš unutrašnji alarm nije aktivirao, a opasnost je realno postojala,  bili bismo u velikom problemu.

Sada se možemo zapitati zašto se sličan „detektor jeze“ aktivira u susretima sa određenim ljudima. Kada osetimo da neko može da nas fizički, psihički ili socijalno ugrozi , većina nas ne bi upotrebila termin „jezivo“. Uglavnom ugrožavajuće situacije prati strah od potencijalnih posledica. Zato-

možemo reći da je „jezivo“ vrsta anksioznosti izazvana pitanjem da li se nečega zaista treba plašiti i/ili pitanjem koja vrsta ugroženosti može da se dogodi ( seksualna, fizićka ili neka druga)  i da li ono uopšte postoji.

Tek kada smo suočeni sa nesigurnošću oko toga da li pretnja postoji, mi se „najezimo“. Naša nesigurnost po tom pitanju nas parališe i nismo sigurni kako da se postavimo u vezi nekog. Na primer- bilo bi u najmanju ruke nepristojno i neobično da pobegnemo u sred razgovora sa nekim ko šalje „ jezivu vibraciju“ ako je zapravo bezopasan. Sa druge strane može biti i opasno ignorisati svoju intuiciju i ući u dublji odnos sa nekim ko je potencijalno opasan. Ta ambivalencija nas ostavlja zaleđene u trenutku, pa tako i osećamo jezu.

Ipak, ova reakcija može biti korisna ukoliko održimo budnost u toku tih perioda nesigurnosti uz  održavanje balana samozaštite i socijalne obaveze.

Frank McAndrew, profesor psihologije američkog Univerziteta, želeo je da pronađe komponente „jezivog“ i sa tim ciljem je sproveo istraživanje. Počeo je sa nekoliko pretpostavki:

• Ako „jeza“ prenosi poruku potencijalne opasnosti , muškarci će se pre prepoznati kao oni „od kojih nekog hvata jeza“, s obzirom da su muškarci ti koji u većem broju sličajeva mogu nekog fizički ugroziti .
• Vezano za prvu pretpostavku, žene su te koje će pre da osete seksualnu pretnju pa tako i pre da nekog vide kao „jezivog“.
• Neke profesije se više ocenjuju kao „jezive“. U pitanju su one koje se bave temama koje su „preteće“ kao što su teme smrti, seksa i slično.
• S obzirom da se „jeza“ koju drugi proizvode shvata kao neodlučnost u proceni da li je neko opasan ili ne , neuobičajna i nedosledna neverbalna komunikacija i nepredvidljiva ponašanja će se povezivati sa „jezom“.

Istraživanje je obuhvatilo 1341 osobu ( 1029 čena i 312 muškaraca, od 18 do 77 godina. )

U prvom delu istraživanja ispitanici su ocenjivali određene gestove neverbalne komunikacije po tome koliko ih smatraju „jezivim“. Odgovore su obeležavali po verovatnoći. Na primer , obeležavali su koliko intenzivan i dugotrajan kontakt očima može biti povezan sa tim da neko u nama „budi jezu“.

Drugi deo odnosio se na pitanja vezana za profesiju. Ispitanici su navodili profesije i hobije od kojih se manje ili više „ježe“.

U poslednjem delu upitnika ispitanici su označavali koliko se slažu ili ne sa tvrdnjama koje su u vezi sa prirodom „jezive“ osobe.

Studija je pokazala sledeće:

• „Jeziva osoba“ se u znatno većem broju slučajeva pripisuje muškarcima.
• Žene su sklonije da uoče potencijalnu seksualnu pretnju od „jezivih“ ljudi.
• Zanimanja određuju nivo „jezivog . Klovnovi, preparatori, vlasici „sex šopova“ i pogrebnici su bili na vrhu liste.
• Nepredvidljivost je važna komponenta određivanja“ jezive osobe“ kao takve.
• Neuobičajne telesne karakteristike i nesuklađena neverbalna komunikacija jedan je od glavnih faktora opažanja nekog kao „jezivog“.
• Većina ispitanika veruje da „jezive osobe“ nisu svesne da su „jezive“.
• Većina ispitanika, takođe veruje da „jezive osobe“ same po sebi nemaju loše namere u većini slučajeva.
• Takođe, većina ispitanika, veruju da se „jezivi „ ljudi ne mogu promeniti.
• Određeni hobiji bili su na vrhu liste „jezivog“- skupljanje stvari kao što su lutke, insekti ili zubi, posebno skupljanje kostiju i noktiju. Veliki broj ispitanika je i hobije koji uključuju praćenje i posmatranje nekoga ili nečega, kao što su ptice, ocenilo kao posebno „jezivo“.

Rezultati su u skladu sa pretpostavkom da je „jezivo“ rezultat ambivalentnih osećanja u odnosu na nekog- konkretno u odnosu na to da li je taj neko neka vrsta pretnje ili ne.

Neuobičajna neverbalna komunikacija i nesvakidašnje ispoljavanje emocija, neuobičajne psihološke i fizičke karakteriste, kao i određeni hobiji i zanimanja pokazala su se kao glavni kriterijumi određivanja nekog kao „jezivog“. Muškarci su ti, koji će pre biti „jezivi“,a žene te koje će pre nekog oceniti kao „jezivog“ kroz osećaj potencijalne seksualne pretnje.

Profesor McAndrew nastavlja da se bavi ovom temom sprovodeći obimnija i opširnija istraživanja na ovu temu. Navodi da ovo istraživanje nije obuhvatilo i „jeziva mesta“ za koje smatra da posebno doprinose doživljaju da je neko „jeziv“. Navodi primere mračnih mesta, sa manje ljudi i td. Takođe planira da proširi istraživanje tako što će uključiti u njega i psihološke karakteristike procenjivača. Ono što stoji  kao glavna pretpostavka jeste ambivalencija koja se javlja u odnosu na neku osobu i pitanje koliko taj neko zaista može da nas ugrozi.