“Večernje novosti”
Razgovor vodi: Sanja Kostić
Iako je ogovaranje jedno od najstarijih društvenih rituala, nikome nije prijatno kada se nađe na meti tračeva koje neko inicira iz zle namere. Za mnoge je ogovaranje vrsta zabave, što zaista može i da bude, ali samo do određene granice. Statistike ukazuju da se čak 80 odsto svakodnevne komunkacije među ljudima troši u svrhu tračarenja!
Stručnjaci ovaj podatak objašnjavaju stavom da je sve više onih kojima je život veoma dosadan i da je “pogled u tuđe dvorište” samo jedan od načina da ga učine zanimljivijim.
Na tračarenje veliki uticaj ima i moderna tehnologija, odnosno brojne društvene mreže koje su najviše doprinele širenju glasina brzinom svetlosti. Zašto je sve više onih koji vole da ogovaraju, šta je toliko privlačno u ovom načinu komunikacije i da li živimo u društvu ozbiljnih zavisnika od “trač partija” pitali smo psihoterapeuta Ivanu Paunović:
– Tračarenje je virenje kroz ključaonicu tuđeg života, znatiželjno, radoznalo pretpostavljanje i fantaziranje o razlozima nečijeg ponašanja i emocija. To je vreme utrošeno na tuđe, ali ne i na sopstvene živote. Međutim, koliko god ponekad naivno zvučalo, „trač partija“ može imati nesvesnu ili svesnu nameru ugrožavanja neke osobe.
* Ovakvo ponašanje u društvu se uglavnom karakteriše kao loše, pa zašto se onda ljudi toliko bave tuđim životima?
– Ljudi su skloni nošenju različitih maski. Predstavljaju drugima samo svoje pozitivne strane, vrline i time stvaraju određenu distancu sa drugima. Dakle jedan deo sebe vešto kriju od drugih. Drugu stranu to može da provocira i kopka, naročito ako su i sami skloni takvom ponašanju. Zanima ih šta se krije iza fasade, žele celu sliku te osobe. Zato su skloni da obraćaju pažnju na njihov život, na signale, a onda zajedno sa drugima grade deo slike koja im fali. Glad za tračevima ponekad može da bude i radoznalost da se otkrije istina, a na koje detalje i signale će se obratiti pažnja zavisi od onog koji posmatra.
Ogovaranjem se može ispoljavati i negativan stav i nepoverenje prema drugima i pasivan otpor prema nekoj osobi, ponašanju i stavu. Ljudi su skloni da kada se osećaju ugroženo, kada im neki zahtevi nisu ispunjeni ili nisu u mogućnosti da otvoreno reaguju, koriste razne „strategije“ kao rešenje za oslobađanje tenzije. Tada ogovaranje može da bude od „koristi“. Činjenica je da ono indirektno onemogućava onome koji je meta da direktno odgovori i konfrontira se. Ukoliko bi, ipak, pokušao da reaguje na ono što je čuo o sebi, može da bude optužen da je paranoičan, da nije dobro čuo ili razumeo i tako najčešće ostaje sa nejasnom slikom o tome šta se dogodilo, ali i bez šanse da se opravda.
* Sve je više istraživanja koja ukazuju na to da ogovaranje ima i dobru stranu…
– U socijalnom rečniku reč ogovaranje najčešće ima negativnu konotaciju, i razume se kao zloba, pakost, zavist, namera da se neko povredi. Oni koji tračare etiketiraju se kao brbljivi, trivijalni i površni. Dakle, pitanje namere, u ovom slučaju, o razlogu pričanja o drugome se ne postavlja, odmah se pretpostavlja da je loša. Međutim, pitanje je da li je uvek takva. Podsetimo se, ogovaranje dolazi od „govoriti o…“ , pa tako u razgovoru možemo da prenosimo i razmenjujemo tuđa iskustva, ali u cilju boljeg razumevanja sebe. Dakle, ne degradiramo drugog, ne izmišljamo ili prenosimo priče o njima u kojima nismo učestvovali.
* Da li je tačno, kao što tvrde pojedini psiholozi, da tračarenje može da zbliži ljude?
– Ogovaranje je kada se svaki put govori o nekome ko nije prisutan. Tako gledano svi mi ponekad to radimo, međutim, na koji način i sa kojom motivacijom je ono što se razlikuje. Komuniciranjem sa drugima zbližavamo se i razvijamo odnose. Jedni drugima govorimo o svojim iskustvima sa drugima, samim tim i o sebi. U ovom slučaju otvaramo se za iskrenu komunikaciju govoreći o svom životu, ličnim, a ne tuđim iskustvima. Pričati o sebi dok prepričavamo odnos sa nekim trećim nije isto što i izmišljati priče o nekome kako bi ga obezvredili.
* Iako se dugo smatralo da žene više tračare, više nema dileme da i muškarci danas podjednako uživaju u tome…
– Ogovaranje se neretko definiše kao „ženski hobi“ pa se samim tim i više primećuje i naglašava u odnosu na muškarce od kojih se to generalno manje očekuje. Međutim, brojna novija istraživanja pokazuju nam uverljive rezultate o tome kako su muškarci skloni tračarenju koliko i žene, ponajviše, u poslovnom okruženju gde im to pomaže u uklapanju.
Istraživanja pokazuju i da žene za sagovornike uglavnom biraju najbolje prijateljice i porodicu, a muškarci lakše dele tračeve sa drugim ženama, nego sa muškim prijateljima. Muške teme tračeva uglavnom su pijanstva, seksualna iskustva, novac, a žene najčešće pričaju o ponašanju drugih žena, prijateljica, koleginica, svekrve…
* Stručnjaci ističu i da komentarisanje drugoga često ima i psihološki značaj, zato što podiže ego…
– Svesno ili nesvesno, nisko samopouzdanje može izazvati potrebu o stvaranju loše slike o drugome. Kada se drugi oslikavaju kao manje vredni, loši, tako povratno onaj koji priča deluje uzvišenije i pozitivnije. Direktna moguća dobit od takvog ponašanja je uzdizanje slike o sebi. Zavist provocira osvetu kroz izmišljanje priča o drugome kojima se zavidi na uspešnosti, lepoti… Iza toga stoji nemoć i uverenje da to što ima drugi ne možemo sami dobiti ili stvoriti.
* Poznato je da se tračevi najbrže stvaraju i šire u poslovnom okruženju. U kojoj meri utiču na međuljudske odnose i kada se mogu okarakterisati kao mobing?
– Ponekad ogovaranje može ciljati direktno na nečiju karijeru sa željom da se ona ocrni i degradira. Posledice ovoga često nisu tako male i zaista mogu uticati na nečiji status u poslovnom okruženju. Moć trača je baš na ovom mestu i najveća, jer iza njega može stajati direktna želja da se nečiji uspeh osujeti.
* U kojoj meri su moderni načini komunikacije doprineli tome da ljudi sve više pričaju o drugima?
– Moderna tehnologija pospešuje komunikaciju i razmenu informacija. Potreba da se priča o drugima time samo ima više kanala kojima može da se ispolji. U koje svrhe i za koje teme će ljudi koristiti modernu tehnologiju zavisi od njihovih potreba. Činjenica je da moderna tehnologija i društvene mreže omogućavaju da se bez ikakvog suzdržavanja i čekanja otkrije tuđa tajna i prenese ono što „se šuška“.
IGRA GLUVIH TELEFONA
– Bavljenje tuđim životima, zamena je za sopstveni. Što je unutrašnje polje čoveka praznije to ostavlja više mesta za bavljenje drugima. Od početnog trača do onog koji čujete nakon nekoliko obrtanja priče to je sadržaj istih sve fantastičniji, sve manje realističan. Mnogi tračevi počinju da poprimaju elemente naučne fantastike sa neizvesnim krajem. Pitanje je gde je u svim tim pričama naš život i šta imamo da kažemo o sebi – kaže Ivana Paunović. – Možda vam je poznat eksperiment sa svega desetoro ljudi u kome je jedan izmislio kratku informaciju o nekome. Preneo prvom do sebe, a taj sledećem u redu, kao u dečijoj igri gluvih telefona. Iako je informacija bila kratka i bez puno detalja iznenađujuće je ono što čujete na kraju kruga, koliko malo ima veze sa onim što smo čuli kao informaciju na početku. Razlog tome je što svako od nas čak i bez svesne namere da izmeni priču, u toku prenošenja vesti dodaje u nju nešto svoje, deo svoje ličnosti, način na koji razume informacije.
RIJALITI-ŠOU PROGRAMI “HRANE DUŠU”
– Ljudi su skloni virenju u tuđe živote i analiziranju tuđih iskustava. Ogovaranje je i jedna vrsta upoređivanja sa drugima. Pri prepričavanju tuđih grešaka podrazumeva se da sami iste ne pravimo. Kada osuđujemo druge dajemo posredno informaciju o sebi kako mi to ne radimo. Priča o tuđim greškama, o tuđim životnim izborima daje do znanja da je njihova vrednost manja u odnosu na nas. Zapravo to je jedan vid odbrambenog mehanizma od sopstvenog osećaja nevrednosti. Obratite pažnju na sadržaj ogovaranja, najčešće ćete u njemu naći ono na čemu neko zavidi osobi koju ogovara. Oni koji su skloni da zavide više se i bave tuđim životima, precenjuju ili potcenjuju sebe – ističe Ivana Paunović. – Ljudi koji se precenjuju smatraju da su svi ostali manje vredni od njih. S druge strane, osobe koje se potcenjuju su često zavidne, jer su nesigurne i strahuju od neuspeha. Možemo da osuđujemo druge ili da se pitamo šta bismo na istom mestu mi uradili. Možemo da biramo da li ćemo da zavidimo ili da se razvijamo i dostižemo sopstvene ciljeve, da li ćemo živeti tuđ život ili svoj…
Ivana Paunović 