Rad sa decom u kriznim situacijama

“Prosvetni pregled”

Na koji način ovakve katostrofe, elementarne nepogodne, utiču na decu?

Ovakva traumatska iskustva ostavlaju različite posledice na decu zavisno od uzrasta i drugih faktora.  Kada govorimo o opštim posledicama počećemo od narušenog osećaja sigurnosti kod starije dece, adolescenata, ali i kod veoma male dece. Na starijim uzrastima javlja se pojačan strah za sopstveni život i život drugih, bliskih osoba kao i strepnja i zabrinotost za budućnost. Reakcije na ova stanja zavise i od toga koliko je dete bilo izloženo traumi i od posledica koje je ta trauma ostavila ( da li je dete izgubilo blisku osobu, dom, da li se i koliko povredilo i dr.).

Međutim, roditelji, staratelji, nastavnici i drugi koji su u neposrednom kontaktu sa decom mogu značajno doprineti i pomoći u što boljoj adaptaciji na novonastalu situaciju.

Kakve su posledice?

Posledice ove traume na decu mogu varirati u širokom opsegu. Mnoge reakcije kod dece su očekivane, ali ukoliko traju određeni duži vremenski period ukazuju na ozbiljniju problematiku i zahtevaju pomoć stručnjaka.

Posledice kod dece predškolskog uzrasta ogledaju se najčešće kroz noćno mokrenje u krevetu, sisanje palca, poremećen san, noćne more, probleme sa apetitom, teškoće pri odvajanju od roditelja. Deca takođe mogu da počnu da se plaše mraka ili da se jave drugi strahovi. Može se javiti povlačenje u odnosu na roditelje, nastavnike, vršnjake, i uopšteno povlačenje od uobičajnih aktivnosti.

Kod dece osnovnoškolskog uzrasta se najčešće prmećuje razdražljivost, agresivnost, izbegavanje školskih obaveza, povlačenje, nedostatak koncetracije, gubitak interesovanja.

Deca mlađeg školskog uzrasta poseduju više znanja od dece predškolskog uzrasta ali ne dovoljno da bi se sa njima stalno pričalo o situaciju u zemlji. Izbegavanje razgovora nikako nije rešenje, ali način i mera je ono što je bitno. Kada pričate o poplavama savet je da to bude u vidu usmerenja na to šta su elementarne nepogode, kakve su posledice poplave na zemlju, kuće i materijana dobra a manje na ljudske žrtve, na uginule životinje i teške televizijske priloge.

Deca starijeg osnovnoškolskog uzrasta zrelija su i na situaciju gledaju na drugačiji način. Savet se usmerava na to da se sa decom priča, ali uz nadzor i uz dopust da postavljaju pitanja i dobijaju odgovore. 

Slično kao kod dece osnovnoškolskog uzrasta kod starijih adolescenata može se primetiti poremećaj sna i apetita, učestali konflikti, delikventno ponašanje i sl.

Ono što je važno za svakog koji radi sa decom koja su preživela ovu traumu je da se izbegava pretpostavka da će svako ko je bio izložen traumi doživeti tešku traumatizaciju. Važno je izbegavati patologiziranje. Tačnije treba imati u vidu da je većina akutnih reakcija razumljiva i očekivana. Dakle, nije svaka reakcija „simptom“, stoga takve i slične termine treba izbegavati.

 Kako prepoznati da deca iz poplavljenih područja, evakuisana u kolektivnim centrima imaju problem?

 Psihološka prva pomoć u kolektivnim centrima ima za cilj umanjenje početnog stresa koji se javlja neposredno nakon traumatskog događaja koji na različite načine pogađa sve. Dakle sva deca su pogođena traumom i nalaze se u problemu ali neće sva deca to isto ispoljavati. Neka deca će ostaviti utisak kao da nisu ni prošla kroz traumu što je signal većeg  problema nego kod dece koja će na neki način ispoljavati traumu.

Treba imati u vidu i da neće sva deca koja su preživela ovu traumu razviti jake probleme mentalnog zdravlja i imati dugotrajne poteškoće prilikom oporavka.

Deca mogu razviti različite reakcije, fizičke, psihološke, reakcije koje će biti vidljive u ponašanju i koje ih mogu ometati u daljem razvoju. Međutim, oporavak je moguć, a počinje podrškom od strane svih u okruženju.

Za početak pri prvoj psihološkoj pomoći treba se usmeriti na uspostavljanje povezanosti koja je nenametljiva i saosećajna. Razviti osećaj poverenja i pružiti detetu emocionalni konfor, umiriti ga i biti otvoren za razgovor.  Koliko god imali potrebu da pomognemo, važno je ostati nenametljiv, ne pritiskati i ne podsticati ponovno preživljavanje traume. Ne treba pretpostavljati da svi žele da pričaju i da im je to potrebno. Ponekad najviše možemo pomoći time što smo tu, prisutni na nenametljiv i podržavajući način.

Dakle, ključne aktivnosti prve psihološke  pomoći uključuju kontakt i angažovanje, osiguravanje bezbednosti i udobnosti koliko je to moguće; Stabilizaciju, praktičnu pomoć, zadovoljavanje trenutnih potreba i opštu brigu.

 Na koji način im pomoći?

Izražavanje osećanja je ono što možemo reći da je za početak ključno. Sa ljudima možemo pričati kako bi ih podstakli da izraze osećanja, ma kakva ona bila. Razgovor može pomoći da se izbore sa situacijom. Isto važi i za decu. Zavisno od uzrasta svoja stanja i osećanja mogu ispoljavati kroz različite vrste igara. Druga strana, za početak, treba da bude otvorena za razgovor, da bude strpljiva i da sluša. Važno je usmeriti se na izgradnju osećaja sigurnosti nakon svega što je prošlo. Ostavite prostora deci da ispolje svoje emocije i  pokažite im da je svaka emocija normalna u ovoj nenormalnoj situaciji, da imaju „pravo na nju „. Dajte im i prostora i vremena bez pritiskanja. Učinite da se osećaju što udobnije i prihvaćenije. Takođe, ne preuzimajte previše odgovornosti na sebe, ali nemojte ni njima prepuštati previše odgovornosti, ukoliko se to i desi pokušajte ih što pre vratiti u rutinu.

Ostanite smireni koliko god je to moguće, ali nemojte ići ni u drugu krajnosti i potiskivati i negirati emocije. Deca spoljašnje situacije i događaje u velikoj meri procenjuju preko reakcija odraslih.

Deca i adolescenti često ne govore otvoreno o svojim osećanjima. Pratite i posmatrajte eventualne promene u njihovoj igri, ponašanju, učenju  i dr.

Tridute se  održavajte dnevnu rutinu, to je veoma važno za doživljaj dece da je njihov svet još uvek prisutan i da funkcioniše. Pridržavajte se uobičajenog dnevnog rasporeda aktivnosti kako bi detetov dan što više ličio na dane pre traumatskog događaja. Ne gubite iz vida da su deci i u traumatskim situacijama neophodna pravila i granice po kojima treba da funkcionišu. Obezbedite im to na jasan i dosledan način.

Uputsvto za volontere, ali i nastavnike u školi gde će ta deca ići na časove?

Pomagači, volonteri, nastavnici, oni koji su u kontaktu sa decom, ne smemo zaboraviti takođe doživljavaju određeni oblik pritiska i stresa. Važno je da se međusobno podstiču na razgovor, ali i da se obrate savetnicima i terapeutima koji im u tome mogu pomoći. Ukoliko osoba zanemari ovo, lako može doći u sutuaciju „sagorevanja“ što ne samo da ima posledice po nju, već i za dalju mogućnost da pomogne drugome.

Važno je da se nakon završenog rada, pomagači oslobode nakupljene tenzije usled zadržavanja tuđih emocija, kako ne bi narušili sopstvenu stabilnost i zdravlje. Jedan od načina je grupni rad, razgovori bar jednom nedeljno na ovu temu.

Praktična uputsva u radu sa mlađom decom uključuju pomoć u verbalizaciji osećanja, briga i pitanja. Ne koristite teške reči koje mogu povećati stres kao što su užasno, strašno, preplavljujuće, trudite se da koristite jednostavne izraze za emocionalne reakcije kao što su ljut, tužan, zabrinut. Dok pažljivo slušate proveravajte da li ste dobro razumeli ono što vam dete kaže. Ne gubite iz vida da se deca mogu ponašati, osećati i govoriti kao da su na nižem uzrastu nego što jesu. Regresija je česta i očekivana.  Trudite se da uskladite jezik sa nivoom zrelosti deteta, telesno se takođe postavljajte na nivou detea, sedite, čučnite, budite na istom nivou pogleda.

Pri razgovoru sa adolescentima šaljite poruku poštovanja osećanja, briga i pitanja, razgovarajte kao sa odraslom osobom.

Tehnike koje koristite u radu sa decom razmenite sa roditeljima ili starateljima, sarađujte kako bi i njima pomogli u daljem radu sa decom.

Kako da se vladaju vršnjaci u kontaktu sa mališanima koji su pretrpeli stres?

Značajno je da se u kriznim situacijama angažuje sva  raspoloživa socijalna podrška, pomoć prijatelja, porodice, učitelja, nastavnika, lekara, psihologa, volontera i svih drugih koji mogu biti od pomoći.

Čest stav može biti da deca nisu zabrinuta ukoliko ne postavljaju pitanja o novonastaloj situaciji. Međutim deca međusobno razmenjuju puno informacija o kojima odrasli često malo znaju. Na odmorima deca razgovaraju i razmenjuju informacije koje su ponekad netačne ili pogrešno protumačene, a često i zastrašujuće.

Deca bi trebalo da budu svesna posledica ovakvih razgovora, ali i za početak da im tačne informacije budu obezbeđene.