Uncategorized – Page 3 – Ivana Paunović

Možda

Možda ćeš jednog dana šetati parkom kojim si kao dete razigrano trčao. Možda se setiš topline ruke koja te je držala. Možda se setiš radosti i dečije naivnosti sa kojom si se zatrčao ka prvom drvetu, osmehu i lopti. Postavljao pitanja i tragao za odgovorima. Možda te prožme toplina tog života u tebi. Možda ti izmami osmeh snaga radoznalosti sa kojom si bacao kliker i gledao mrave. Shvatao ptice i divio se vetru. Možda te zadivi sećanje na svo kretanje unutar i oko tebe. Na mogućnosti koje si imao i sve nade koje si igrivo očekivao. Možda ti misli zastanu pred silom života koja je u tebi tada bila. Pred tim koliko si zapravo mogao i znao. Pred tim koliko si nesputano voleo.

Umetnost kao psihoterapija i psihoterapija kao umetnost

Čin I

“Ona”

Ona me je davno zainteresovala. Koliko god da je gledam uvek imam još za istražiti, saznati, osetiti. Koliko god da saznajem uvek ima još pitanja. Dopada mi se. Inspiriše me. Od nje učim. Kroz nju upoznajem sebe, druge i život. Frustira me, inspiriše, razveseljava, boli, raduje. Ona je tako širok spektar života. Njegov je predstavnik. Njegovo pero. Pobuđuje, oživljava, poziva na odgovornost. Otvara vrata mogućnosti, perspektivi, slobodi. Ne vidim joj granice. Topla je, duhovita, prožimujuća, zabavna, ozbiljna, telesna, umna, igriva ali i struktuisana. Ona traži i daje. Svako može da joj se približi i da je vidi ali ne može svako da ostane sa njom. Bar ne bez truda, autentičnosti i ulaganja. I to može delovati strogo ili “opasno” a zapravo brzo shvatite da taj njen uslov posvećenost, predanosti i razvoja nije tu samo za nju, jer ona to već jeste, već za vas i vaš odnos. Za ono što dalje možete graditi vi sami i vi zajedno. I ko se ne prepadne ( sebe zapravo) i nastavi da korača može da otkrije toliko ljubavi i mogućnosti da postaje toliko blizu života.

Radost

Radost je dragi prijatelji telesno osećanje. Radost nije mentalni stav. Radost je naš kapacitet da osećamo. Sve. Ukoliko želite da je osetite znate gde treba da idete. Na tom istom mestu, naravno nalaze se i sva druga osećanja. Neka ih. Kada ih puštate sposobni ste da osećate, a samo to je životna privilegija. Kada je život unutar nas pun, jak, kada vibrira osećanja su promenjiva, kao i vreme, priroda, ciklusi meseca, dan i noć, budnost i spavanje. Neka ih.

Nekada smo ljuti, tužni, zabrinuti, ali nakon toga i veseli, igrivi, srećni. Sve je to deo ciklusa. I dopuštajući sebi da osećamo život kao takav susrećemo se sa radošću života. Sa radośću sve te životnosti unutar i oko nas. I sa ljubavlju kroz dopuštanje.

Pravda za (ne)praštanje

“Ja sam čovek koji prosto voli. Svi smo mi ljudi i vrlina je oprostiti. To je naša snaga kao ljudi. Radili su najbolje što su mogli. Mir i ljubav. Om”

Polako. Gde ste se zaleteli. Sve to stoji, gore navedeno. Ali pazite se sopstvenih manipulacija sa tako velikim pojmovima kao što su ljubav i opraštanje. Nije zlato sve što sija, jel tako beše?

Šta radiš?

Sposobnost za rad. Dosta vremena na edukaciji za psihoterapeute posvećujemo ovoj temi. Znate li zašto?

Olijevci koji su prošli ovu temu možda bi rekli: da uvidimo povezanost svake bazične sposobnosti za upravljanje emocijama sa kapacitetom za rad. Da naučimo tehnike kako se te sposobnosti odblokiraju kako bi klijenti rešili svoje probleme u radu. Da naučimo šta je rad, kako se razlikuje od igre, zašto je to uopšte važno. Kako da radimo zrelo i ostvarujemo svoje potencijale.

Nemoj

Nemoj da stojiš pored puta. Hodaj, kreći se, pokušavaj, daj se bez obzira šta će stići nazad. Ne meri, ne vagaj na ivici života čekajući sigurnost koja ti i ne treba. Ne čekaj takozvano idealno zaokupljen zabludama da je samo to vredno življenja. Ne cupkaj pored puta zahtevajući ispunjenje zabluda tvojih mehanizama koji te brane od života.

Ne može kako ti misliš da mora

Moram da imam ljubav. Moram da posedujem. Mora neko da me voli. Sve ću da učinim za ljubav. Sve ću da radim da je dobijem. Odmah, sad. Pa čekajte, polako.

Nije ljubav stvar

Gde ste pošli tako nasilnički? Moram, ne mogu bez nje, daj daj, idemo, osvajamo, prisvajamo, otimamo. Manipulacija, lov, strategije, panika, umirem bez nje. Jel’ i dalje mi to o ljubavi govorimo?

Ne gnjavite decu dok gacaju po barama

“Paaaziiii!” Urlik dovoljno jak da mi zameni jutarnju kafu koju nisam popila do kraja. Urlik je trebalo da spreči devojčicu da pređe triciklom preko bare. Nije uspelo i mogu vam reći da je lepo to odradila.

Trik dovoljnosti

Baš je danas lep dan. Udobna je ova fotelja koja mi daje potporu. Divna je ova terasa. Osećam zašto povetarac u kosi budi pesnike. Nije to mala stvar. Nosi u sebi podsećanje na život a to radi tako nežno u savezu za ovim biljkama pored mene. Zapravo u savezu sa celom prirodom jer donosi mirise života iz ovog drveta, osećaj jeseni i odsjaj Sunca i oblaka. Koliko je samo bogat a tu je i dozvoljva da ga udišem do mile volje. Tako nesebično i ljubavno. I tako skladno sa zalaskom Sunca koje slutim kroz zvuke ptica i stišavanje gradske buke. Sedim tako dok u meni iz stomaka pa kroz celo telo bukti potreba da ovo delim. Da što primim dalje šaljem. Da pišem. Tako je jaka da mom Egu pokazuje koliko je život veći od njega. A on se pokorava i nekako nesiguran da može sav ovaj život uhvatiti u reči pokušava da piše. Pokušava da verbalizuje, ovaj život da prenese kroz sitne redove koje su zapravo tako mali u odnosu na život. Pa tu spušta glavu, ukazuje poštovanje i nada se da ovi stvarni trenuci života mogu biti stalno prisutni.