Baš je danas lep dan. Udobna je ova fotelja koja mi daje potporu. Divna je ova terasa. Osećam zašto povetarac u kosi budi pesnike. Nije to mala stvar. Nosi u sebi podsećanje na život a to radi tako nežno u savezu za ovim biljkama pored mene. Zapravo u savezu sa celom prirodom jer donosi mirise života iz ovog drveta, osećaj jeseni i odsjaj Sunca i oblaka. Koliko je samo bogat a tu je i dozvoljva da ga udišem do mile volje. Tako nesebično i ljubavno. I tako skladno sa zalaskom Sunca koje slutim kroz zvuke ptica i stišavanje gradske buke. Sedim tako dok u meni iz stomaka pa kroz celo telo bukti potreba da ovo delim. Da što primim dalje šaljem. Da pišem. Tako je jaka da mom Egu pokazuje koliko je život veći od njega. A on se pokorava i nekako nesiguran da može sav ovaj život uhvatiti u reči pokušava da piše. Pokušava da verbalizuje, ovaj život da prenese kroz sitne redove koje su zapravo tako mali u odnosu na život. Pa tu spušta glavu, ukazuje poštovanje i nada se da ovi stvarni trenuci života mogu biti stalno prisutni.
Ivana Paunović 