ivanapaunovic

Nemoj

Nemoj da stojiš pored puta. Hodaj, kreći se, pokušavaj, daj se bez obzira šta će stići nazad. Ne meri, ne vagaj na ivici života čekajući sigurnost koja ti i ne treba. Ne čekaj takozvano idealno zaokupljen zabludama da je samo to vredno življenja. Ne cupkaj pored puta zahtevajući ispunjenje zabluda tvojih mehanizama koji te brane od života.

Ne može kako ti misliš da mora

Moram da imam ljubav. Moram da posedujem. Mora neko da me voli. Sve ću da učinim za ljubav. Sve ću da radim da je dobijem. Odmah, sad. Pa čekajte, polako.

Nije ljubav stvar

Gde ste pošli tako nasilnički? Moram, ne mogu bez nje, daj daj, idemo, osvajamo, prisvajamo, otimamo. Manipulacija, lov, strategije, panika, umirem bez nje. Jel’ i dalje mi to o ljubavi govorimo?

Ne gnjavite decu dok gacaju po barama

“Paaaziiii!” Urlik dovoljno jak da mi zameni jutarnju kafu koju nisam popila do kraja. Urlik je trebalo da spreči devojčicu da pređe triciklom preko bare. Nije uspelo i mogu vam reći da je lepo to odradila.

Trik dovoljnosti

Baš je danas lep dan. Udobna je ova fotelja koja mi daje potporu. Divna je ova terasa. Osećam zašto povetarac u kosi budi pesnike. Nije to mala stvar. Nosi u sebi podsećanje na život a to radi tako nežno u savezu za ovim biljkama pored mene. Zapravo u savezu sa celom prirodom jer donosi mirise života iz ovog drveta, osećaj jeseni i odsjaj Sunca i oblaka. Koliko je samo bogat a tu je i dozvoljva da ga udišem do mile volje. Tako nesebično i ljubavno. I tako skladno sa zalaskom Sunca koje slutim kroz zvuke ptica i stišavanje gradske buke. Sedim tako dok u meni iz stomaka pa kroz celo telo bukti potreba da ovo delim. Da što primim dalje šaljem. Da pišem. Tako je jaka da mom Egu pokazuje koliko je život veći od njega. A on se pokorava i nekako nesiguran da može sav ovaj život uhvatiti u reči pokušava da piše. Pokušava da verbalizuje, ovaj život da prenese kroz sitne redove koje su zapravo tako mali u odnosu na život. Pa tu spušta glavu, ukazuje poštovanje i nada se da ovi stvarni trenuci života mogu biti stalno prisutni.

Psihološka trupa Scena

Branite radost

Mir

Prestanete da se borite, pa počnete da prihvatate. Prestanete da osuđujete, pa počnete da razumete. Prestanete da kritikujete, pa počnete da poštujete. Prestanete da bežite, pa počnete da doživljavate. Prestanete da paničite, pa počnete da se suočavate. Prestanete da kontrolišete, pa počnete da se smejete.

Dopustivo ponašanje

je ono koje dopustite.

Kako neko može to i to da mi radi? Tako što mu dopuštate.

Žao mi je ako očekujete neki nastavak ove rečenice. Ali svaki nastavak bi bio igra reči u kojima ćete tražiti značenje, sadržaj koji bi vam opravdao vaše nepoštovanje sopstvenih granica. Sadržaj za koji mislite da će ublažiti bol nošenja sa istinom. Sadržaj za koji mislite da može ublažiti bol povrede koju ste doživeli. Sadržaj koji će hraniti vaše mehanizme odbrane od realnosti.

Edukacija

Nisam sigurna šta me pre zove na ove misli danas. Zapravo pre su to moji osećaji, želje i potrebe proizašle iz ovoga što gledam i vidim.

Godinama u meni odzvanja rečenica: “Edukovati jeste pokazati nekome šta je sve moguće”. Metod koji sam odabrala za svoj psihoterapijski i edukatorski rad zrelost i zdravlje povezuje sa našim kapacitetom da volimo. Učimo, razmišljamo i posvećujemo se sebi, svom poslu i klijentima za ciljem razvoja kapaciteta za ljubav. Znači edukovati je pokazati nekome šta je sve ljubav. I znate ne razlikuje mi se od prve rečenice jer tek sa tim kapacitetom vidimo šta ljubav sve može. Šta mi možemo, šta može drugi, šta je sve život.

Pravda za bol

i oči za istinu

Ovako možete lakše. Ovako možete brže. Ovo su prečice. Ne morate da se mučite, kod nas ima odlična ponuda. Jedna tehnika, dva načina, četiri koraka. Na klik od vas.

Tako možete da kuvate kafu, jela, smršate, radite, rešite probleme, zaradite, postignete. Tako možete i da volite. I da živite.