Susret na aerodromu

Mislim se, oseća li još neko nostalgiju za onim jednostavnim vremenima. Možda sam samo ja poranila sa „U moje vreme“. Ali mislim na vremena kada su još uvek postojali, na primer, dosadni i zabavni ljudi. Sada sve neki „izbegavajući obrasci vezivanja“, „pasivno-agresivni vampiri“ i „histerične odbrane“, „bežanja od autentičnih emocija kroz manipulativne strategije i mehanizme odbrane“. Zeznuto.

Moguće da sam ja eto malo romantična za vremenima koja su bila. Ali bilo je, ljudi, tada jednostavnih osećanja. Na primer: Ovaj me je naljutio. Nema toga više. Koliko sam ukapirala, danas se za to kaže: „Narušava moje lične granice i moje telo registruje povišenu aktivnost na osnovu koje se povlačim iz odnosa jer duboko brinem za svoje mentalno i duhovno stanje“. Možda sam ja spora ili lenja, ali meni je ovo nešto komplikovano.

Ili! Je l’ se sećate kako je nekada bilo: Volim kada me partner pita šta volim da radim ili kada predloži šta da radimo. Ni toga nema. Te partnere su zamenili „people pleaser-i“, „kontrolori koji ne poštuju i ne prepoznaju ženine potrebe jer su ljuti pritajeno na majku“. Nije ni čudo što je deficit ljubavni. Ko bi sa ovima izlazio.

Eh… a nekada su postojale i greške. Ah, one mi baš nedostaju. Bilo je nekada i grešaka i ispravki i neznanja, sumnje i razmišljanja koliko volite. Pa sednemo, pa se okupimo, pa razgovaramo, pa razmišljamo, pa se družimo. Pa ne znam ovo, pa šta ti misliš, pa ponešto saznamo razgovorom, a većinu i dalje pojma nemamo. Pa iz grešaka učimo. Pa kukamo, pa prebolimo, pa naučimo. Pa razmenjujemo. Uu, a razmišljanja kakva su ona samo bila. Pa šta ti misliš, pa što tako misliš, ah, pa kada uđemo u temu. Milina. I tako, umelo je to da traje, da ozbiljne prijatelje steknete dok otkrivate tajne univerzuma. A mnogi su se tako i zaljubili. Ma da, mora da sam previše romantična. Ali stvarno pogledajte, slabo toga danas ima. Svi sve znaju. Gde su to sve saznali, ja ne znam. Ali znaju ljudi. I samo dele ta velika saznanja. Treba možda svi taj Instagram da imaju. I eto.

Ljudi više ni ne moraju na terapiju. Začas sve saznaju pa i sami daju dijagnoze kao psihoterapeuti. Posebno bivšim muževima. Što baš njima, ne znam. Ali vidim, ima toga dosta. Ja mislim da to može biti opasno po onoga koji to čini. I to jako.

Sećam se, bile su eto neke dve grupe ljudi. Oni koji te gotive, vole da provode vreme sa tobom i oni koji te ignorišu. Sada ovih drugih nema. Sada su došli neki novi: „koji odvajaju vreme za duboku kontemplaciju nakon susreta kako bi izabrali adekvatni odgovor na ono što se dogodilo kako bi time uveli u odnos kvalitet koji mu je potreban“. Mi smo to zvali – iskulirali te. Ali to izgleda isto ne postoji više.

Ali da vam kažem još nešto. Je l’ se sećate, nekada su ljudi kasnili, a mi kažemo: „E, baš si kreten, dođeš mi kafu“. Ni te kafe se više ne piju. Sada su to „pasivno-agresivna ponašanja kojima ljudi izražavaju svoja nezadovoljstva jer ne rade na sebi“. Pa ko će danas i druga imati. Ja bar znam da su mnogi moji imali baš ovu dijagnozu. Možda da ja njih ipak otkačim…

A je l’ se sećate kako je nekada bilo u ljubavi. Postojali su obično bivši. A sada ni njih nema. Sada su to „toksični manipulatori i narcisi koje je mama mnogo mazila, a tata bio mnogo ljut i grub“. Dobili su sve neke nove titule. Mi smo klinke to zvale – ma budala. Dobro, bar na početku, posle smo umele sa tim budalama i da se mirimo. A sa mnogima i posle veze još dugo družimo.

Bivši su sada postali ozbiljne face. Sve vrvi od titula i dijagnoza. Ovi moji iz srednje škole bili su nekako – obični. Dobro, vremena se brzo menjaju, pa i ljudi, mora biti to.

A i znate, pravi mi problem i ovo uvođenje fudbala u psihoterapiju. Nisam ja možda tip za te „red flag“, „green flag“, možda zato što mi fudbal nije nikada nešto ležao. Ma mora da je to.

Nedostaju mi i problemi kakvi su bili. Oni koji se jednostavno rešavaju i oni koji se prosto prihvataju; oni za najbolje prijatelje; za rame u koje imaš poverenja; oni za mamu; oni koje pričaš dečku. Bilo je i onih koje deliš sa svojim terapeutom, kako ne. Uuu, i tu se baš radilo. Ali dugo, ljudi. Iz nedelje u nedelju. A terapeut uglavnom isto tako ne zna, nego sluša, prati, vodi. Ovi danas ti očas posla kažu sve što ne znaš i ti postaneš genijalan kao i tvoj terapeut. Moj bogami nije bio. A eto ni ja. Možda smo ipak negde omašili.

Sada sve neki posebni, tu nema šta. Empate i znalci. Psiholozi, filozofi, baš ih ima puno. I zanimljivo, bre, sve znaju. Nisu oni dobri stari od pre što znaju da ništa ne znaju. Oni koji tragaju za teorijama i istinama. Ovo novo samo deli znanje jer ga toliko ima. Shvatam, vreme se menja, nego ja onako iz nostalgije kažem. Sviđali su mi se ti „felerični“ terapeuti. Nekako mi je sa njima zanimljivije bilo. Onako jedno pravo društvo za kafu i šetnju, a možda i kafanu. Sedneš pa pričaš, misliš, deliš, a nekada čak nešto i zaključiš. Posle par zanimljivih sati.

A knjige! Nekada su knjige počinjale i završavale se sa „ne znam, a šta vi mislite“. Sada nekako otvorim knjigu, ma šta knjigu, Instagram, i već imam specijalizaciju neku novu psihološku. Gde su ona slatka vremena, e, dragi moji, pa tu je bilo čežnje, pa čekanja, pa onako sve po redu. Da li ću, kako ću, pa pomalo. Onako natenane to beše. Stičeš znanje. Pa taman pomisliš ukapirala sam, a pojavi se novo pitanje. Sada op, op, i eto ga, sve znam iz neke nove oblasti ako lajkujem pravog čoveka.

Svet se otkrivao i družilo se sa neizvesnim. Ono nas je očaravalo. Inspirisalo. Učilo. I zabavljalo. Pravi raritet danas.

Šteta. Možda sam ja samo eto tako romantična i nostalgična. Ima to u meni. Mora da je to.

I tako se žena na aerodromu ispričala sa mnom. Vidite šta mi je sve rekla. Pažljivo sam je slušala. Nisam joj rekla da sam psihoterapeut. Samo sam joj poželela lep dan. I još mnogo takvih.

Ivana