Crno beli svet

1918Intervju za “Večernje novosti”. Sagovornica: Ivana Paunovic, OLI psihoterapeut i edukator

Samnom ili protiv mene, prijatelj ili neprijatelj,crno ili belo…Naše emocije i um koriste nekada najprostije kategorije da objasne kompleksnost bića i sveta. Deluje paradoksalno kategorisati realnost na samo dva polariteta kada smo ujedno svesni složenosti sveta i ljudi.

 Neki ljudi se u životu drže maksime “sve ili ništa” ne priznajući prostor između ta dva ekstrema. Takođe, za njih je nešto crno ili belo, nema sive. Da li je taj način razmišljanja dobar?

Samnom ili protiv mene, prijatelj ili neprijatelj,crno ili belo…Naše emocije i um koriste nekada najprostije kategorije da objasne kompleksnost bića i sveta. Deluje paradoksalno kategorisati realnost na samo dva polariteta kada smo ujedno svesni složenosti sveta i ljudi. 

Ukoliko zavirimo dublje videćemo da je podela na crno-beli svet vrsta nezdrave odbrane od životnih izazova I nedaća. Ona nas sprečava da vidimo realnost kakva ona zaista jeste. Da pred njom zatvorimo oči.

66a4a8_79924da6bfbe4106a1c7b032ef8abcd8Cena korišćenja ovakvih mehanizama plaća se mentalnim zdravljem. Naplata nije kod svakoga ista i zavisi od toga koliko smo ovom mehanizmu skloni. Ono što svakako trpi je naš kapacitet za ljubav i rad. Dakle, kako je svet crn ili beo tako su i emocije isključive, pozitivne ili negativne. To može dovesti do impulsivnosti , haotične smene emocija, anksioznosti i drugih emotivnih neuslađenosti.

Ono što je ugroženo nije samo slika o sebi već i odnosi. Javlja se sklonost ka omalovažavanju drugih i sebe. Emocije su direktno zavise od zadovoljenja potreba. Odnosi su nestabilni i kreću se od idealizacije do razočarenja i tako u krug. Idealzacija je rezervisana za početak odnosa, tada je sve savršeno do trenutka kada isplivaju mane i izazovi i tada kreće razočarenje I obezvređivanje partnera. Sama osoba često ostane u čudu sa stavom “kako je mogao tako da se promeni odjednom” ne uviđajući često lični doprinos u tome. Svaki pokušaj druge strane da “urazumi” osobu nailazi na zid. Argumenti do njih teško dopiru. Vide nas kao nekoga ko je “na strani neprijatelja” koji pokušava da ubedi osobu “da je luda”. Za takve ljude kažemo da su nedokazani I nisu prijemčivi za nalaženje novih perspektiva u pogledu života. Tada je izazov druge strane da uprkos problemima pokaže razumevanje I empatičnost, izgradi poverenje, a tek nakon toga pokuša da pomogne u nijansiranju stvarnosti.

Vidimo da sa osobom koja nema razvijeno celovito viđenje sebe, sveta i drugih  teško se uspostavlja zadovoljavajući donos, partnerski, prijateljski ili roditelj-dete odnos.

Ovakvi odnosi ne samo da nisu zadovoljavajući, već ne ostavljaju prostor za rast i razvoj.

Šta gubimo ako razmišljamo u isključivim kategorijama? Da li nas takvo razmišljanje neminovno vodi u nezadovoljstvo?

Osobe kod kojih dominira stav “sve ili ništa” teško se suočavaju sa frustracijama. Žive dominantno u crno belom svetu “anđela i đavola”. Sa takvim gledištem nemoguće je prihvatiti stvarnost takva kakva jeste.

Stav “sve ili ništa” deli realnost na dva dela. Prva realnost je idealna i ona kao takve ne frustrira. To je ona stavrnost kakva “mora da bude”, a ne kakva zaista jeste.   Druga stvarnost je I druga krajnost: “crni đavo” koji ne može da se podnese. Ona “ne bi smela da postoji” i često se poriče.

angeldevil02fcDa bi mogli da prihvatimo život takav kakav jeste ne možemo ga deliti na crno I belo. Treba da ga vidimo celovito, sa svim svojim nijansama. Isto važi i za druge ljude. Da bi podneli frustracije koje nam izazovaju drugi ljudi, moramo i te druge videti celovito. Ukoliko ih ne vidimo celovito, zapravo ih ne doživljavamo kao osobe. Oni su objekti čije frustriranje nikako ne možemo da tolerišemo. . Ako se neka potreba idealno ne zadovolji taj neko postane užasan, a to nije realnost. Nismo u mogućnosti da prihvatimo da ljudi koji su nam važni imaju i loše osobine, i onda naglo prekidamo odnose pod parolom “sve ili ništa”.

 Šta dobijamo?

 Sve odluke i odabiri u životu zahtevaju od nas vaganje. Prihvatanje pozitivnih i negativnih aspekata. Iako je u prvi mah  teže, zahteva od nas da analiziramo, a ne kategorišemo. Kada kategorišemo deluje da lako donosimo odluke o tome šta je dobro, a šta loše. Situaciono I u prvom mahu oslobađa nas odgovornosti za mnoge odluke I smanjuje frustraciju. Dugoročno je svakako neisplativo. Život postavlja pred nas izazove koje ukoliko zaobiđemo plaćamo na drugi način, svojim mentalnim zdravljem.

Ukoliko gledamo samo jedan polaritet sebe, osećamo se loše, depresivno, vidimo sebe kao najgore, a druge kao pametnije srećnije, uspešnije. Ukoliko gledamo samo pozitivno, nećemo uvideti svoje mane, pa tako se nećemo ni usavršavati.

U crno belom svetu vila i veštica čovek se oseća nestabilno. Kada idealizuje oseca se idealno zadovoljeno, a kada se okrene druga strane medalje- životno ugroženo.Za zdravi emotivni život ne treba nam ekstremna sreća, već balansirane emocije.

Kategorično mišljenje je ograničavajuće ali nam dalje, lažni osećaj sigurnosti I kontrole nad nesigurnim životom. Kategorije nas zavaraju da nam je život jasan, da smo prokljuvili važna pitanja I da ne moramo da se više mučimo. Osećaj zadovoljstva je tu, ali samo privremeno.

Koji tip ljudi je sklon da razmišlja u ovim kategorijama? Da li su to ljudi koji očekuju mnogo od sebe i drugih/nefleksibilni/?

 Nedokazani, plahoviti, negativisti…

 Crno belo mišljenje ograničava našu perspektivu. Propuštamo mnoge alternative načine da vidimo svet kada razmišljamo u kategorijama.Manje smo sposobni za prilagođavanje i kompromise.  Često nam deluje da za mnoge situacije nema rešenje koje je prihvatljivo. Ono nas može voditi ka razočarenjima I depresivnim razmišljanjima I emocijama. Tada zaboravljamo da iako život nije idealan možemo biti srećni I zadovolnji.

Ovakvo mišljenje dolazi za pretpostavkom da uvek znamo tačno gde “povlačimo liniju” šta je dobro, a šta ne. Ali istina je da ne znamo. Život nam pokazuje da je ponekad potrebno pomerati te jake linije između dobrog i lošeg. Bez ove vrste otvorenosti ostajemo zarobljeni u okviru sopstvenih jakih kategorija.

Jedna od posledica simptoma anksioznosti leži u takozvanom “crno belom mišljenju”. Potpuno dobro ili loše , nema između. Sa takvim načinom mišljenja ukoliko napravimo jednu grešku smatramo sebe potpuno bezvrednim. Ukoliko neko drugi učini grešku udaljavamo ga odmah iz života. Nefelksibilno, rigidno mišljenje I nedokazani ljudi su epiteti koje najčešće koristimo.

Deljenje sveta na crno bele kategorije nose sa sobom velika I nerealna  očekivanja od sebe I drugih. To su partneri sa “kojima nikada ne znate na čemu ste “. Kao da “moraju da mrze da bi mogli da vole “. Tako su i partneri često napeti i nesigurni u osećanja ovog drugog. Pa čujemo jadanja poput” Ume da poludi zbog sitnice”, “Kao da sve zaboravi I odlepi naglo”. “Sve je nekako crno belo, anđeo u jednom, đavo u drugom trenutku”. Deca ovakvih roditelja opisuju iskustvo sa njima “Ume da bude divna pa onda loša I besna..nikad ne znam kako će da reaguje”,”Stalno sam u strahu da ne pogrešim, kao da ne zavisi od mene..”

Ponekad posledice crno belog gledanja na stvari nisu toliko drastiče i vremenski česte. Možemo primetiti da osoba pored nas ima posebnu toleranciju na određene teme I ljude a na druge nikako. 

Takođe iako ne koristimo često ovaj način razmišljanja možemo ga primetiti u stresnim situacijama. Primera radi ukoliko prekinemo odnos sa nekim bliskim možemo pomisliti kako nikada nećemo naći takvu osobu za sebe. Ukoliko doživimo neuspeh možemo imati utisak da nikada nećemo povratiti staru slavu i uspeh. Tada pocepamo sliku stavrnosti I gubimo iz vida da smo sposobni i vredni.. Pitanje je koliko smo često skloni ovim “dramatičnim “ mislima. Umemo li da ih uvidimo I prevaziđemo.

  Kako da promenimo to kod sebe i da li uopšte da menjamo?

 Sposobnost realističnog doživljaja i prihvatanja sebe i drugih od velike je važnosti za naše mentalno zdravlje i uspeh u ljubavi i radu. Treba da budemo svesni dobre I loše strane onoga što volimo I želimo, Niko, pa ni mi sami ne možemo uvek zadovoljiti sve naše potrebe. Sve u sebi nosi dobro i loše. Zadovljava i frustrira..deca, prijatelji, porodica, partnerski odnosi. Kao što je Aristotel govorio, mera je suština stvari  a mi imamo zadatak da u svemu i svakome uvidimo meru i sredinu.

Terapijske sesije služe tome da se uspostavi što realističniji pogled na sebe i druge, a zatim i nađe najadektvatnijeg rešenja za probleme. One, dakle nose važan zadatak uspostavljanja celovite slike. To se postiže razumevanjem emocija i mišljenja koje ih prate.

Realnost dakle nije ono što želimo da ona bude, ona je to što jeste, crna i bela, Na nama je ili da je prihvatimo ili da živimo u laži. Ukoliko se odlučimo za drugu opciju život će nam naplaiti brojnim simtomima.

balansUkoliko želite da testirate sebe i porazmislite u kojoj meri vi koristite “sve ili ništa”  mišljenje možete početi od analize reči koje koristite. Kada razmisljamo principom bez balansa našim rečnikom dominiraju reči kao što su uvek, nikad, savršeno, nemoguće , užasno stračno…katastrofa…Komunikacijski stil je obojen kategorijama baš kao što su emocije koje ih prate. Što smo manje rigidni po pitanju emocija to su i naše mišljenje I reči I obrnuto. 

Na kraju sa ovakvim razmišljanjem ne možemo se razvijati kao osobe, ne možemo učiti Iimenjati se. Zarobljeni smo u svojim navikama i obrascima.

Oslobađanje od kategoričnog viđenja stvarnosti, iako je nekada težak put, vodi ka srećnijem životu. Tada nismo robovi onoga što “treba” i “mora”. Prihvatamo “možda” i “šta ako” i to da su percepcije isključivo dobrog i lošeg samo u našem umu. Tada prestajemo da projektujemo osećanja na druge osobe, ne vidimo Ih kao pretnje, već kao potencijal za kvalitetan odnos.

Ivana Paunovic

ivnpaunovic@yahoo.com

http://www.psihoterapijaoli.com

060 40 55 605