Autor teksta: Ivana Paunovic, OLI psihoterapeut
Povučenost, socijalni problemi, anksioznost, depresija, problemi u mišljenju i koncetraciji kao i agresivnost su svakako česti i posmatrani odvojeno ni jedan od ovih problema ne izazivaju čuđenje ali zajedno posmatrani ukazuju na nedostatke u emocionalnom ponašanju.
Ovakvi emocionalni nedostaci izgleda da su cena života današnjice , ali rad na svojoj emocionalnoj pismenosti i razvitku svojih sposobnosti pomaže uklanjanju ovih nedostataka.
Šta su emocije
Emocije su neodvojive od čoveka koje ih oseća, u istoj onoj meri u kojoj je taj čovek neodvojiv od životne situacije u kojoj doživljava određeni osećaj.
Za nas je emocija uvek reakcija na nekakav događaj. Kako čovek može reagovati na događaje u svetu na različite načine, pojam „emocija“ za nas uvek ima značenje jedne kvalitativne lične reakcije bića na životnu situaciju.
Ljudi koji emocionalno reaguju na određeni događaj ili situaciju ne samo da uspostavlja neposredan odnos prema tom događaju, nego, istovremeno, uspostavljaju odnos prema svojoj reakciji na taj događaj. U emocionalnoj reakciji se sliva doživljaj određenog događaja s percepcijom vlastite reakcije na taj događaj. Zbog toga se taj događaj ne samo primećuje, nego se i oseća.
Nakon što smo emocije locirali u interakciji čoveka i sveta, jasno je da se emocije ne mogu objasniti samo ovom interakcijom a da se ne objasni čitav kompleksni mehanizam koji omogućuje emociju. Reč je o nizu mentalnih operacija koje prethode nastanku osećaja kao i onim operacijama koje su pokrenute samim osećajem.
Drugo uverenje je da ljudi uvek teže uspostaviti sklad između spoljašnjeg i svog unutrašnjeg sveta. Osećaji se uvek javljaju u situaciji u kojoj osoba procenjuje da je došlo do značajne promene u odnosu između njega i sveta. Emocija je rezultat ove promene ali je istovremeno i težnja da se uspostavi novi sklad između bića i sveta.
Dakle mi vidimo emocije kao pojave čija je funkcija po svojoj suštini uvek adaptivna. Polazeći od toga da je svrha pojavljivanja neke emocije u težnji da se obnovi poremećeni odnos između čoveka i sveta, došli smo do zaključka koji je potpuno suprotan dominantnom uverenju da su osećaji iracionalni i haotični, a to je da su emocije uvek logične.
Logiku emocije ne treba tražiti u opšte prihvaćenom „zdravom razumu“ koji vredi za većinu ljudi u nekoj kulturi, već u onim kriterijima na osnovu kojih osoba sama procenjuje situaciju u kojoj doživljava određeni osećaj. Možemo podvući crtu između tela i psihe – što su refleksi za telo, to su emocije za psihu.
Jedan od načina razumevanja emocija
Ako je emocija ljutnja obično se njom poručuje da se promeni ponašanje a očekivana reakcija je osećaj krivice i izvinjenje.
Emocija straha poručuje da je u pitanju ugrožavanje koje je jače od osobe a očekivana reakcija je zaštita.
Zadovoljstvo poručuje da je neka želja ispunjena i očekivana reakcija je takođe zadovoljstvo.
Osećaj prezira poručuje Ti ne vrediš dovoljno u želji da izazove poniznost.
Mržnja poručujeTi si zao jer ti mene mrziš u želji da izazove strah.
Zavist Ti misliš da si bolji od mene! Potvrda subjektove vrijednosti
Zabrinutost Ja sam odgovoran! Pomoć i podela odgovornosti je očekivana reakcija
Dosada Mene zanimaju druge stvari! Promena aktivnosti je očekivana reakcija
Ravnodušnost Meni je to nevažno! Prekid odnosa
Stid Znam da vi mislite da ja nisam OK, vrednosti je očekivana reakcija
Krivica poručuje ja sam dobar i osuđujem svoje loše ponašanje, očekivana reakcija je oproštaj
Ljubav poručuje ti si vredno ljudsko biće i ja te želim u svom intimnom svetu, očekivana reakcija uzvraćanje ljubavi
Ljubomora poručuje Bojim se da ćeš otići s drugim, očekivana reakcija je potvrda ljubavi
Mogu li ljudi biti neemocionalni?
Neki ljudi spolja izgledaju mirni ili ravnodušni u situacijama u kojima su drugi očigledno emocionalno napeti. Jesu li ovi prvi bez osećaja? Mogu li ljudi biti neemocionalni?
Neki ljudi imaju ozbiljne poteškoće u izražavanju svojih emocija i razumijevanju tuđih emocija. Krajnost ovakvog stanja je aleksitimija (što dolazi od grčkog za “nedostatak emocije”). Ljudi koji pate od aleksitimije retko plaču i drugi ih često doživljavaju nezanimljivima i hladnima. Sopstveni osećaji su im neprijatni i nisu u stanju razlikovati svoje različite emocije.Često nemaju uopše pojma niti shvataju kako se ljudi oko njih osećaju.
Znači li to da nemogućnost izražavanja i čitanja tuđih emocija znači da ljudi koji pate od aleksitimije imaju loš radni učinak? Ne,ali, ljudi kojima nedostaje emocija trebaju biti na poslovima koji zahtevaju malo emocionalnog rada. Ovi ljudi se ne uklapaju dobro s položajima prodavača ili menadžera, ali mogu imati visok radni učinak, na primer, pišući programski kod ili radeći bilo šta što je ograničeno isključivo na računarsku komunikaciju.
Pol i emocije
Pretpostavlja se da su žene više “u dodiru” sa svojim osećajima nego muškarci – da reaguju više emocionalno i da bolje tumače tuđe emocije. Postoji li ikakve istine u ovim pretpostavkama?
Dokazi zaista potvrđuju razlike muškaraca i žena kad govorimo o emocionalnim reakcijama i sposobnosti čitanja drugih. U poređenju polova, žene pokazuju veće emocionalno izražavanje od muškaraca, jače doživljavaju emocije; i češće iskazuju i pozitivne i negativne emocije, osim besa. U suprotnosti s muškarcima, žene takođe kažu da im je lakše izražavati emocije nego muškarcima.
Žene bolje čitaju neverbalne i paralingvističke znakove nego muškarci. Šta objašnjava ove razlike? Predložena su tri moguća odgovora.
Jedno objašnjenje su različiti načini kako su se muškarci i žene socijalizovali. Muškarci su učeni da budu čvrsti i hrabri; a pokazivanje emocija je nedosledno s ovom slikom. S druge strane, žene su učene da se ponašaju kao brižne i saosećajnije.. Ovo može biti odgovorno za percepciju da su žene toplije i prijateljski naklonjenije od muškaraca. Na primer, očekuje se da žene više izražavaju pozitivne emocije na poslu (pokazane osmehivanjem) nego muškarci, a to i čine.
Drugo objašnjenje je da žene možda imaju urođenije sposobnosti čitanja tuđih i iskazivanja svojih emocija nego muškarci.
Treće, žene možda imaju veću potrebu za društvenom prihvaćenošću i, stoga, veću sklonost pokazivanja pozitivnih emocija kao što je sreća.
Ivana Paunović 