Kreativni razvoj dece

children-funnyfaceAutori teksta; Ivana Paunović i Sandra Jovanović, OLI psihoterapeuti

Često možemo čuti da je kreativnost dar koji imaju samo određeni, srećni pojedinci. Međutim, kreativnost je veština, koja se samim tim može vežbati kao i svaka druga.

Deca su ta koja često, nesputano i slobodno pokazuju tendenciju ka kreativnosti i mašti, ona su po svojoj prirodi kreativna. Ispituju svet oko sebe, eksperimentišu i često dolaze do zaključaka ili kombinacija koje su nekada neobične odraslima.

Šta to čini kreativnost ?

Kada govorimo o kreativnosti opisujemo sposobnost deteta da stvori  nešto originalno, korisno i novo. Ono što kreativnost zahteva jeste sposobnost produkcije velikog broja ideja, takozvano divergentno mišljenje ali i kombinaciju tih ideja kako bi se dobio najbolji rezultat, odnosno konvergentno razmišljanje.

Veći deo kreativnog razmišljanja podrazumeva kombinovanje predhodno nepovezanih ideja ili predmeta zarad stvaranja originalnog i jedinstvenog produkta. Ovaj proces naziva se sinteza, a mnogi stručnjaci ga smatraju suštinom kreativnosti.

Kreativni proces pored toga podrazumeva i maštu, originalnost, produktivnost ali i rešenje problema primenom te mašte i znanja i na kraju sposobnost da se kao proizvod kreativnog mišljenja stvori nešto novo.

Kako podstičemo kreativnost?

Potrebno je da detetu obezbedimo puno vremena za igru i eksperimentisanje sa materijalima i idejama, treba im dopustiti  istraživanja koja idu izvan okvira koje drugi smatraju važnima.

Detetove ideje ne treba ismejavati ali ni zahtevati kreativnost jer ona treba da se javi spontano.

cover-children Neke od igara kojima se podstiče  kreativnost:

Igre originalnih odgovora

Detetu se postavlja pitanje npr – Šta je sve crveno ? Uobičajeni odgovori kao što je jabuka, srce, paradajz donose jedan bod, dok odgovori poput- Mars, kapa patuljka i slično dobijaju dva poena.

Igre rečima

U igri rečima povezivanjem reči, sklapamo rečenice,  asocijacijama između više reči koje su međusobno nepovezane pronalazimo jednu koja ih veže, premeštanjem slova sklapamo što više smislenih reči.

Nastavljanje priča

Započinjemo priču dok deci ostavljamo prostora da osmisle kraj.

Pronalaženje veza

U ovoj igri pronalazimo zajedničko određenim stvarima ili pojmovima. Npr. pitamo decu šta je zajedničko mravu i lokomotivi, knjizi i televiziji, leptiru i peru.

Različite upotrebe

Igra „različite upotrebe“ deci je vrlo interesantna a sa druge strane izuzetno korisna. Deca odgovarju na pitanja kao što su – Čemu sve može poslužiti olovka, šerpa, spajalica, tegla…?

Dovršavanje jednostavnih crteža

je jedna od najčešcih igara koju koristimo u radu sa decom. Jednostavne, proste crteže dovršavamo na što više zanimljivih načina.

Smišljanje i dodavanje različitih pokreta

tokom igre i plesa najčešće koristimo u toku psihološko kreativnih radionica. Deca kroz igru i zabavu razvijaju svoje veštine i kreativnost.

Šta bi bilo kad bi

npr. ljudi mogli leteti, hodati po vodi, čitati tuđe misli, kada bi mogao postati nevidljiv, razvijamo diskusiju, smejemo se i družimo i pre svega učimo.

Igre konstrukcije i oblikovanja

kockama, raznim elementima, glinom, plastelinom i dr. su najzastupljenije u toku umetničko psiholoških radionica i posebno su pogodne za grupni rad i razvijanje interakcije  i opšte dinamike u dečijoj grupi.

Najčešće zablude o kreativnosti

children-1Mada je često udružena s umetničkim sadržajima ona nije ograničena na umetnost, naprotiv, kreativnost je način na koji pristupamo rešavanju problema,  to je stil razmišljanja. Svet bez kreativnosti ili sa smanjenom kreativnošću bi bio manje interesantan i manje zadovoljavajući,bio bi više predvidiv, manje ubedljiv i dosadan. Razvoj bi se smanjio i produktivnost takođe jer, kreativnost donosi napredak u nauci i menja svet.

  • Kreativni proces je zabavan pa ga ne bi trebalo uzimati suviše ozbiljno

Kreativnost je zabavna pa samim tim ne dozvoljava ozbiljan rad u učionici. Ipak kreativni proces je veoma ozbiljan izazov. On zahteva koncentraciju, istrajnost i odlučnost za uspeh.

  • Kreativnost je urođena osobina, ograničena na malobrojne talentovane ljude

Ovaj mit je dugo bio prihvaćen, ali poslednjih decenija, zahvaljujući brojnim istraživanjima, došlo je do promena u pristupu ovoj oblasti.  Danas se veruje da svi ljudi poseduju sposobnost kreativnog razmišljanja  i stvaranja u nekoj oblasti, više ili manje, pod uslovom da poseduju određena znanja i veštine iz te oblasti. Dakle, kreativnost je moguće razvijati!

  • Visoko kreativni ljudi će naći put da izraze kreativnost bez obzira kakvo vaspitanje i obrazovanje dobili

Svaki pojedinac ima različite kombinacije sposobnosti, ličnosti i životno iskustvo koji ga čine više ili manje sposobnim da izraze kreativni potencijal. Studija o visokoj kreativnosti odraslih pokazuje da neki od njih istrajavaju u izražavanju kreativnosti, bez obzira na to kakvo obrazovno iskustvo imali, ali ovo nije argument zbog kog bi trebalo u obrazovanju odustati od podsticanja kreativnosti. Nekoj deci će nedostajati prilika za razvoj njihove kreativnosti bez ohrabrenja i podrške u predškolskom  i školskom uzrastu.

  • Da bi se izrazila kreativnost nije potrebno znanje niti veština

Znanje i veština su osnov za kreativnost. Postojanje znanja o svetu, te posedovanje znanja i veština u nekoj oblasti su početna tačka za izražavanje kreativnosti – književnik mora dobro da vlada jezikom i da poznaje literaturu, naučnik ne može ni shvatiti da li postoji neki nerešen problem ukoliko ne poseduje veliko znanje u svojoj oblasti….Na kraju krajeva, kako uopšte da znate da li je vaš rad originalan i specifičan bez dobrog poznavanja i razumevanja te oblasti.

  • Deca mogu dobiti svo kreativno iskustvo koje im je potrebno iz igre i nestrukturiranih aktivnosti

Deca imaju dobit od igara i nestrukturiranih aktivnosti, ali  ukoliko prilikom ovakvih aktivnosti budu stalno prepušteni sami sebi, bez usmeravanja, njihova igra i umetnički rad mogu preći u rutinu i ponavljanje. Odrasli treba da im pomognu da razvijaju kreativnost i veštinu kreativnog razmišljanja.

Zasto deca vole fantaziju?

Jedno od objašnjenja koje je bilo prihvaćeno i jos uvek je aktuelno, a ustvari pogrešno, je uverenje da je mašta neka vrsta terapije, beg od, ne baš prijatne, realnosti. Za ovo, međutim, ne postoje naučni dokazi. Naprotiv – srećna, zdrava deca su sklonija maštanju od nesrećne i opterećene problemima. Zapravo deci je mašta neophodna, ne zato sto im je život težak, pa traže utehu, niti zato što nisu u stanju da razluče šta je realnosti, nego upravo iz suprotnog razloga. Deci je potrebna mašta zbog njihove izuzetne posvećenosti traženju istine. Iz evolucione perspektive deca su dizajnirana da uče, a detinjstvo je specifičan period zaštićene nezrelosti.  Ljudi imaju duži period nezrelosti, duže detinjstvo, od bilo koje druge vrste.  To im daje vreme da u zaštićenim, sigurnim okolnostima, kroz igru i maštu,  uče i savladaju stvari koje će im biti potrebne da bi preživeli kada odrastu. Deca konstruišu i proveravaju svakodnevnu fiziku i biologiju i, iznad svega, psihologiju. Ove svakodnevne teorije omogućavaju im da razumeju svet i druge ljude bolje. Dve decenije istraživanja su pokazale da su deca, ustvari, intuitivni, mali naučnici. Ta ideja nam se može, možda, u prvom trenutku, činiti besmislenom i da je strast prema fantaziji u suprotnosti sa naučnim načinom razmišljanja. Ali zapravo, teoretisanje i nauka u odnosu na  fantaziju imaju mnogo toga zajedničkog. Teorija, u nauci ili svakodnevnom životu, nije samo opisivanje pojedinačnog načina dešavanja pojava u određenom trenutku. Postojeća teorija objašnjava i kakav je svet verovatno bio u prošlosti i kakav bi mogao da bude u budućnosti. Teorija nam može reći i da su neki od načina kako se dešavaju određene pojave verovatniji od drugih. Teorija ispostavlja “mape” mogućih svetova i govori nam koliko je verovatna svaka od mogućnosti. A za sve ovo neophodna je mašta.

Duh neistraženih mogućnosti i igara koji navodi decu da čitaju fantastične knjige ili da sami zamišljaju svoje vlastite svetove je sama suština onog što znači biti čovek.

Uticaj genetike

Five year old boy with hands painted in colorful paints ready for hand printsGenetika ima velikog uticaja na to da li će dete biti manje ili više kreativno. Ipak, kreativnost je poput mnogih talenata, ukoliko je ne razvijamo, neće biti od preteranog značaja samo zato što za nju imamo genetsku predispoziciju. Okruženje u kome dete odrasta je od izuzetne važnosti, a od podsticaja koji otuda dolazi zavisi u kom smeru će se dečija kreativnost razviti, kao i da li će se uopšte razviti. Ukoliko sredina podsticajno deluje na dete, ono će se osećati slobodnijim da ispolji svoju kreativnost i da je dodatno razvija. Ukoliko je dete  konstantno izloženo modelima ponašanja i aktivnostima koje se odvijaju po jednom ustaljenom sistemu u kome dete poštuje pravila koja važe za sve i koja isključuju bilo kakvo odstupanje, njegova prirodna kreativnost će se polako gubiti..

Važno je da deci dozvolimo da eksperimentišu, da postavljaju pitanja, da iskažu mišljenje, da otkriju svoje ideje, da ih objasne. Pritom je veoma važno da ih ne prekorevamo, da ne ismevamo njihova objašnjenja i definicije koje su ponekad komične, ali često i genijalne. Važno je uvoditi igre koje podstiču kreativnost. Sa detetom se možete igrati asocijacija kada sređujete stan ili se možete igrati rečima i bojama dok krečite ili farbate ogradu, možete da pronalazite vezu između pojmova koje vidite dok putujete gradskim prevozom.

Dopustite detetu da samo bira muziku koju će slušati, da na svoj način tumači likove iz priča, da samo proceni šta je dobro, a šta loše. Budite sigurni da će znati. Za slučaj da ipak procenite da je potrebno da dete drugačije usmerite, učinite to bez prekora i navedite ga da sopstvenim razmišljanjem i zaključivanjem dođe do rešenja. Tako dete neće imati osećaj da ste mu nešto nametnuli, biće sigurno u sebe i imaće poverenja da sa Vama ponovo podeli svoje misli i kreativne ideje.

Knjige, priče i mi

Priče stimulišu mozak tako realno poput stvarnog života, pokazuju najnovije studije.

Istraživačima je odavno poznatao da „jezičke“ oblasti u mozgu učestvuju dok mozak interpretira pisanu reč. Međutim, ono što su naučnici saznali poslednjih godina je to da narativnost aktivira i mnoge druge delove mozga što nam pomaže da shvatimo zašto tokom čitanja osećamo i doživljavamo stvari tako živo.

Pošto postoje dokazi da mozak reaguje na opise mirisa, teksture i pokreta kao da su stvarni, on tretira interakcije između izmišljenih likova kao stvarne susrete, a njihovu razmenu emocija oseća tako živo kao da je stvarna.

Istraživači su ustanovili da u mozgu postoje veze u vidu mreža koje nam omogućavaju da razumemo priče i druge slične mreže pomoću kojih shvatamo misli drugih ljudi, njihova osećanja i međusobne interakcije, te da prilikom čitanja dolazi do preklapanja ovih mreža. Naučnici ovo zovu sposobnost mozga da konstruiše mapu namera drugih ljudi, a pripovedači nam nude jedinstvenu priliku da angažujemo ovu svoju  sposobnost te da se  identifikujemo sa različitim  karakterima, da osetimo njihove žudnje i frustracije, pogađamo skrivene motive i pratimo njihove susrete sa prijateljima, neprijateljima, komšijama ili ljubavima. To je vežba koja podstiče socijalne veštine iz našeg stvarnog života. Ova studija ukazuje i to da osoba koja često čita romane i priče ima veću sposobnost da razume druge ljude, da saoseća s njima i vidi svet iz njihove perspektive. Isti rezultati pronađeni su i u studiji sa predškolskom decom – što više priča im je čitano, sve se više izoštravala njihova sposobnost razumevanja drugih i saosećanje.

Komentar:

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s