Tekstovi – Page 2 – Ivana Paunović

Pa dobro, gde si ti?

Nedostajes mi. Šmugnuo si u neko ćoše života i tamo se igraš sam sa nekim obavezama. Neki uspesi su ti novo društvo. Moranja lopte, a “žurim” neke nove kocke za sastavljanje kula koje ti ničemu ne služe. Pa to je dosadno.

(P)ostaću slobodan

Ljubav, velikodušnost, sada i ovde, hrabrost. Toliko je termina koji su izvitopereni u upotrebi. Čujte ovo: “Ostacu slobodan neću se vezati…” Nema od toga ništa. Sloboda dolazi bas iz kapaciteta za vezanost za život, njegove principe, sebe, druge, odgovornost. Toliko menjamo značenje reči da time činimo da se udaljavamo baš od onoga čemu treba da se približimo.

Umetnost i snovi

Kada sanjate prilično ste kreativni. Izlazite iz uobičajnog toka i vizura onoga što ste na javi. Obično te utiske čujem kroz: “Kako čudno, kako mi je to palo na pamet?”, “Ne razumem otkud to u snu, odakle je to došlo?”.

Miroljubive ptice

Zamislite da se sada odlučimo za jedan put i neobičan eksperiment.

Ružno pače

Ima jedna važna razlika deteta i odrasle osobe. Imamo neke privilegije odraslog doba koje spiranjem odgovornosti možemo da zaboravimo:

Možete da birate sa čim i kim se okružujete

Rizično je

“E ovako: Ovako volim, ovako patim, ovako razmišljam. Šema je ta, ta i ta. I- to je to”.

Eh, sada bih mogla da pišem o nekim šemana života. Recimo iz ugla različitih karaktera. Ovaj karakter ovako, onaj onako. I pisala sam i verovatno ću pisati o tome još. Medjutim ovaj put primećujem nešto drugo. I kada opet napišem neki tekst o karakterima, obrascima u principu pisaću o istoj stvari, ali na različite načine. Jednom, sa nekom muzičkom analogijom, jednom sa nekim zabavnim metaforama, nekada naučnijim jezikom. Ali ljudi- isto.

Deca mogu da polete

Kako se samo zaleteo. Koliko oduševljenja je bilo u tom trku ka majci da sam se i ja okrenula da vidim kakvom ću to čudu da svedočim.

Uhvato je dah! “Mama, mama! Vidi kako je dobroo ovo što sam našao!”. Očiju punih divljenja dečak je majci pokazao kamen.

I šta sad?

Klijent: “Da, sada mi je sve jasno. Uviđam šta se dešavalo i šta sada da radim?”

Ne znam kome ovo pitanje teže pada, da li klijentu ili psihoterapeutu. Hajmo zajedno da sklonimo težinu sa ovog važnog pitanja.

Ljubav je zamka

“Dobro od svih problema koje si čula ima li luđeg od mog? Dobro i to si možda puno puta čula ali stvarno ko se to još sklanja od ljubavi. Pa sedim ovde mesecima i pričam kako mi treba ljubav i sada kada je dobijam od njega ja se povlačim. I ne znam kako to da objasnim ali bukvalno osećam kako bih da pobegnem, obezvredim ili jednostavno ne čujem i ne vidim šta on sve čini za mene. Koliko je strpljiv, sjajan, brižan i zanimljiv čovek. Pa ludo je.”

Možda

Možda ćeš jednog dana šetati parkom kojim si kao dete razigrano trčao. Možda se setiš topline ruke koja te je držala. Možda se setiš radosti i dečije naivnosti sa kojom si se zatrčao ka prvom drvetu, osmehu i lopti. Postavljao pitanja i tragao za odgovorima. Možda te prožme toplina tog života u tebi. Možda ti izmami osmeh snaga radoznalosti sa kojom si bacao kliker i gledao mrave. Shvatao ptice i divio se vetru. Možda te zadivi sećanje na svo kretanje unutar i oko tebe. Na mogućnosti koje si imao i sve nade koje si igrivo očekivao. Možda ti misli zastanu pred silom života koja je u tebi tada bila. Pred tim koliko si zapravo mogao i znao. Pred tim koliko si nesputano voleo.