Radost

Radost je, dragi prijatelji, telesno osećanje. Radost nije mentalni stav. Radost je naš kapacitet da osećamo. Sve. Ukoliko želite da je osetite, znate gde treba da idete. Na tom istom mestu, naravno, nalaze se i sva druga osećanja. Neka ih. Kada ih puštate, sposobni ste da osećate, a samo to je životna privilegija. Kada je život unutar nas pun, jak, kada vibrira, osećanja su promenjiva, kao i vreme, priroda, ciklusi Meseca, dan i noć, budnost i spavanje. Neka ih.

Nekada smo ljuti, tužni, zabrinuti, ali nakon toga i veseli, igrivi, srećni. Sve je to deo ciklusa. I dopuštajući sebi da osećamo život kao takav, susrećemo se sa radošću života. Sa radošću sve te životnosti unutar i oko nas. I sa ljubavlju, kroz dopuštanje.

Neprijatna osećanja ne samo da ne poništavaju radost već je omogućavaju. Ona su njen deo. Deo ciklusa. Proživljavajući njih, sve kao celinu, možete i osetiti život u vama. A radost je u tome. I ljubav.

Promena vremena i raspoloženja ne mora remetiti sklad prirode i osobe. Štaviše.

Sve ove promene na površini su i odgovori na ono što vam se u životu dešava. Neka ih. Neka stabilno stoji vaš kapacitet da osećate i odgovarate. Da budete prisutni u svom životu. Bez pogovora. Dozvolite pulsiranje i životnost.

Nema jednog bez drugog

Ako potisnete strah, potiskujete i bes. Ako potiskujete bes, potiskujete i ljubav. Nema dobrih i loših osećanja. Ima života ili ga nema. To je sve. Neka ga. Osećanja nisu greh. Neka ih. Kada ih ima, ima i života. Ne trebaju vam zabrane na osećanja. Nema čega da se plašite. Više. Osećanja su doživljaji pokreta u nama. Kada ima kretanja, ima i osećaja, ima i života. Ako se ne krećemo, prvo utrnemo, je l’ tako? Pa posle sve više i više, dok ne zakočimo život u nama. Nema potrebe. Pustite ga.

Neka stabilno stoji vaš kapacitet da osećate i odgovarate na život i da ga za sebe kreirate. To neka vam je uvek tu. Nepromenjivo, stabilno i sve šire i šire. Širite ga popunjavajući ga svojim snovima. To je radost, sve ostalo je prosto život.

„Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean.

Veliki vetar ima prozračne puteve prema ravnici.

Ja imam samo san, obični malecki san

u kom sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici.“

U zoru, od svega toga čitavo nebo izraste

na mojim rukama toplim i obrazima snenim

i dan je nalik na neke zenice graoraste, oivičene zelenim.

Uopšte, zvezdo i ptico,

uopšte – celi svete,

divno je kad se u nama neko čekanje javi,

pa se od toga na usni nešto rumeno isplete

i nešto graorasto i zeleno u glavi.