Pumpaj

Španski pesnik Antonio Macado kaže ovako:

Beži od tužne ljubavi, plašljive ljubavi,

bez opasnosti, bez poveza ni avanture,

koja od ljubavi očekuje sigurnu zalogu.

Odluka da pobegnemo, da se ne upustimo u ljubav leži u korenu mnogih emocionalnih problema zbog kojih ljudi dolaze na terapiju. A logika takve odluke retko odstupa; Reakcija na rane povrede srca budi mere opreza i zaštite. Dižu se brane, zidovi i vojska koja je protiv mogućnosti da se povreda ponovi. A ljubav tada postaje pretnja. Mi postajemo oklopni vojnici, živimo svoje odbrane, uz zaborav zbog čega su i nastale. Povežemo se sa njima nekada toliko da nam se čini da smo oduvek takvi bili. Da smo to mi. A naš život, život postaje 

kaže Machado ovo:

Crnim ključem otvoriće hladnu sobu

svog vremena. Prazan krevet,

i mutno ogledalo i prazno srce!

Hladno kraljevstvo koje smo izgradili oko nas nikoga ne pušta i ništa ga ne greje.  Živimo od zamišljenog, a ne zapaljenog žara. Obavija ga jeza straha koji tumara praznjikavim hodnicima. Strah ledi, zamrzava dok se kao ljudi u tim odajama hladimo. Do smrti.

I šta je onda hrabrost. Šta je inicijativa? Strast, toplina, ljubav. Ona koja se preda sebi, trenutku, cilju, životu i drugome. Ona koja čuje odjeke straha u mračnim prostorijama koji zastrašuje sa: “Pazi bićeš povređen/a”, “Pazi ponoviće se, boleće”, ali uprkos strahu korača napred. Poznaje ona cenu, ne srlja ona, zna ljubav šta je bol, ali ga prihvata jer na kraju zna da je i on deo nje. Deo ljubavi. Srce je organ te ljubavi. I organ životnog ispunjenja. Ona pumpa toplotu, snagu, život. Zbog nje imamo i osećamo otkucaje. One koji stižu i do naših stopala i pokreću nas. Da osećamo tlo, koračamo, osvajamo i plešemo. A onda onda se toplota još dalje širi i povećava i deli . A onda, onda otapamo ledenice i spuštamo zidove i odjavljujemo vojnike. Ne nasrćemo na sopstveno srce lagajući ga da ga tako spašavamo. I da, mekši smo i ranjivi. Nismo više tvrdog srca ali ni ne treba nam trvdo srce. Treba nam meko i snažno srce da bi pumpalo. Samo dovoljno meko i snažno srce može da pumpa. I onda možemo i duboko plakati, i žaliti, i voleti i radovati se. Onda možemo stvarno živeti. I ponovo učiniti pravu “ludost”- ponovo voleti uprkos riziku bola. 

Beži od tužne ljubavi, plašljive ljubavi,

bez opasnosti, bez poveza ni avanture,

koja od ljubavi očekuje sigurnu zalogu,

jer u ljubavi je ludost ono što je razumno. 

Ivana