Odustani. Ne verujem da to može da se ostvari. Mnogi su već pokušali. Male su šanse.
Sumnja. Lako uleti u svaku misao. Bez truda amože da obavije svaki san. Bez da trepne lako omete sve što radiš. Uvuče se u ono usputno pitanje da li da odem tamo večeras ili ne ili šta da obučem. A još lakše upadne na sednice za važna životna pitanja. I onoliko koliko lagodno upadne u svaki ćošak tebe toliko te dugo i besumučno kinji i iscrpljuje. Da ni ne primetiš dok već nisi odustao.
I lako se napravi važna i predstavi se kao ona sumnja koja te je pokretala na preispitivanje. Pa je očas posla pomešaš sa svim onim trenucima kada si prosto racionalno reagovao na neke pogreške. Ali ne, ubrzo shvatiš da ona nije ta. Ona je ova koja baci svoje kantice boja i oboji ti i intelekt i emocije. I posle toga ne vidiš ni jednu oblast života koja ima kvalitet sigurnosti. Razume se, sve je prebojila u svoje nijanse, sve je postalo sumnjivo i ništa više nije sigurno. Ni da ti to možeš, ni da vi to možete i nijedan uspeh više nije na vidiku. Samo njena premazanost.
A znaš odakle je došla? Ona je plod nesvesnih emocionalnoh sukoba. Borbi koje su pak nastale iz snažnog osećaja nemoći i bespomoćnosti. To su joj roditelji. A ti njeni koreni kao korov zarastaju oko tvoje volje dok je ne parališu. A taj izrastak- sumnja drži tvoj pokret. I ne da. Jer nema smisla pokušavati. A ti svojim odustajanjem hraniš je svakog dana i ona raste i raste. Dok ne postane veća od tebe i time potvrdi početnu sumnju, dok je još bila mala, da si bespomoćan. Da tvoj glas ne vredi. Da tvoj pokret ne može učiniti promenu. A sada već imaš i dokaza. Šta dalje da pričamo?
Dok god u ovo veruješ i dok god ovu dinamiku ne primećuješ biće kako se plašiš da jeste. Strah će te ubediti i postaće glavni saradnik sada već porasloj sumnji.
Znaš, možda se neku noć dok spavaš iskradeš iz njenih kandži verujući da je to najviše što možeš i možds baš to veče pustiš glas i napraviš korak ka onome u šta zaista veruješ i što želiš. I to ti da olakšanje. Ali čak i tada misliš da je to najviše što možeš. I ujutru joj se ponovo vratiš. Da te nuna u svojim kandžama. I opet si odustao. Ali si bar probao?
I onda postaneš ravnodušan. I onda ništa nije sigurno i to ne može ni biti. I primećuješ sve više ljudi kao ti. Zbunjenih, bez pokreta koji počinju da veruju da je to prirodno stanje. Osećate se, sada već zajedno smeteno, obeshrabljeno i nemoćno.
I znaš li kako ova priča ide dalje? Tada više život ne doživljavaš putem vlastitih oseta, emocija i misli već putem takozvanog iskustva koje misliš da imaš. Ne primećujući da su to samo iste stvari iz kandži sumnje i straha.
E tada, u tom trenutku sumnja je uradila svoje. Porasla je hraneći se tvojim životom, elenanom, voljom, željama. I sada je velika i odlazi. Na njeno mesto dolazi ravnodušnost. I sada više ništa nije ni važno.
Ima tu još nečeg. Ako obratiš pažnju. Dolazi iz kvaliteta ljudskog iskustva. Dolazi iz neke karakterne osobine. Nije samo sadržaj ideje o nečemu. Gleda ovu stvatnost, a ipak živi. Ipak je tu. Naslućuješ li? Kaže da njeno ime znači “čvrstina”, “istina”, “poverenje”. Kaže da se zove Vera.
Vera dolazi do cilja. Ne zato što je cilj taj koji je siguran, moćan ili lak. Ne. Već zato što ona veruje u njega.
Ivana
Ivana Paunović 