Što ne spavaš?
Ne znam. Pogledaj ovo oko nas. Ovde smo u sred mora. U isto vreme osećam da smo tako ušuškani u ovoj prirodi oko nas, a u isto vreme tako pušteni. Barka nam pluta na ovoj vodi koja nas drži i pušta, a pogledaj zvezde. Kao da nas nadgledaju i zovu u svoje društvo.
Za ovo treba živeti, to sam oduvek znao, ali se nisam oduvek usuđivao.
Da. Ko bi rekao da nam treba hrabrosti za život. Tako je divan. Ne deluje da ima nečeg čega treba da se plašimo. To smo izmislili zar ne?
Rekao bih da- da. I onda cele živote oblikujemo prema tom strahu, ne životu i ljubavi koja je u njemu i oko njega. Baš kao i ovaj nežni vazduh i snažno more oko nas.
Možda zato ne želim da spavam. Želim da zadržim ovaj osećaj života i njegove lepote. Kao da se plašim da će nestati ujutru. Da ću mu pobeći.
Da, strah. Možda i nepoverenje?
Vidi. Osećam tako veličanstveni ovu lepotu oko mene. I dok je udišem sa svakim pokretom svog tela shvatam koliko je deo mene a tako i ja deo nje. Neobično. U isto vreme je sve ovo tako veće od mene, predivno i tako sam mala, a opet i deo svega ovoga. I svoja i deo.
Ti si samo kap u moru, a more bez tebe ne postoji.
Da! Upravo sam pomislila to. Predivno.
Znaš da zvezda ima više nego zrna peska u svim pustinjama ovog sveta? Bar sam tako čuo.
Oh, osećam neku bezgraničnu širinu. A ideja da sam to zrno peska, zamisli, u redu je.
Čekaj jer mi to pričamo o ljubavi ?
Da! Koliko mi sada deluje suludo misliti da je ljubav kada naša osećanja usmerimo na jednu osobu. To je neka fantazija romatične ljubavi. Ljubav koja se može iskusiti samo ka jednoj osobi, samo ka detetu, roditelju, partneru, šta god to bilo već samom tom činjenicom demonstrira da to nije ljubav, nego simbolička pogubljenost. Ljubav nije tako uska, ona nije neki laser koji uperimo u jednom pravcu, ona je ovo, ona je širina. Ona je kontakt sa svim oko nas.
Ona nas ne podiže samo na neke lestvice ona nas širi. Toliko širi da se povezemo sa svim na ovom svetu. Ne daje veličinu daje punoću. Jer to je ono što nam zapravo treba.
Kada zaista volimo jednu osobu zapravo je u toj ljubavi otelotvorenje ljubavi prema opšte ljudskom. Implicira ljubav prema čoveku uopšte. I prirodi i životu. Kao takvom.
E to, kao takvom. Predivno ljudski nesavršeno.
Mislimo ako “ludo” volimo, kako dobra reč, nekoga to je to. Ali ne, bez osećaja za “stranca” to nije ljubav. Bez osećaja za svet oko nas. I za to zrno peska koje je evo tako slično nama.
Nisam se nikada osećala snažnije. Ni kada sam postizala, ni jurila, ni nadmašivala. Nikada više nego sada kada pripadam.
Ljubav je izraz nečije moći da voli.
Mmm, kako bešee
“Da se mogu kao nekad vratit na početak
Moj svet u ovaj svet
Moje snove u raspored
Riskirao bih svaki pokušaj
Da zadržim taj osećaj”
Hajmo na spavanje, sutra je još jedan ovakav dat nam dan.
Ivana
Ivana Paunović 